Iako je vreme ludovanja za “najvažnijom sporednom stvari na svetu” i naslov ovoga priloga sugeriše nešto vezano za fudbal, odmah ću da vas razočaram: ništa od svega toga. 
Samo se naslov ove pesme zgodno namestio, kao korner… 
Elem, da malo obnovimo gradivo… Tokom 1979. godine Cozy Powell je snimao svoj prvi solistički album Over The Top i na tim sešnima je bila okupljena zaista impresivna muzičarska ekipa (Jack Bruce, Gary Moore, Don Airey, Max Middleton, Clem Clempson…). Uostalom, iako nisam preterani ljubitelj prangijanja, ovaj album uvek iz nekog razloga ga potežem kada hoću da se razgalim i, uprkos proteklim decenijama, nikada me nije ostavio na cedilu… Za par desetina minuta vratim se u normalu. 
Nekako u isto vreme, ova ekipa (minus Gary Moore) pojačana nekim drugim asovima (Simon Phillips, Ian Paice, Jon Lord…) radila je na debi albumu Bernieja Marsdena po imenu All About Time Too (1979). Bilo je potrebno da prođe skoro 40 godina da bih ga preslušao… 
Marsden je, inače, top gitarista koji ima ozbiljnu karijeru u grupama (UFO, Cozy Powell’s Hammer, Wild Turkey, Babe Ruth, Paice Ashton Lord…) i kao studijski muzičar, a najpoznatiji je kao gitarista Whitenakea i koautor njihovih najvećih hitova “Fool for Your Loving“, “Walking in the Shadow of the Blues“, “Lovehunter“, “Trouble” i, naravo, najvećeg “Here I Go Again“. Tako da sam se spremio na rafalnu paljbu rifova koji će da me razbucaju… 
Tresla se gora, rodio se miš. 
Čitava prva strana albuma je pop muzika koja se odmah zaboravlja, blentave pesme namenjene američkim FM radio stanicama u kojima nema ničega po čemu bi se pamtile. Bio sam blizu da odustanem od slušanja i pisanja (sem bas deonica Jacka Brucea koji se sve vreme trudi da ni iz čega napravi nešto), pa da ovo pisanje ima naslov Sad Clown, po jednoj od pesama… 
Druga strana albuma popravlja celokupan utisak. Ako se prvoj može zameriti totalna beskrvnost, na drugoj sve ključa od energije i razuzdanog rock & rolla u kome uloga Marsdena, kao gitariskog heroja, ima svoje mesto… “Head the Ball” nije “Killer” sa Cozyjevog albuma, ali mu je veoma blizu. 
Mogu da razumem kompromis sa diskografskom kućom, ali baš ovakav… 
Marsden je do danas izdao skoro 20 solističkih albuma, ali nemam više želju da ih slušam. Život je (pre)kratak, a živci su mi sve tanji. 