Досад је ваљда јасно да је насумична била само прва фотка у овој серији. Напросто ми је наишла и дала ми идеју. Ово после се већ пробира, пре свега по томе да има причу, да ме подсети на ствари које више нису какве су биле, или напросто више нису.
Ево, покушајте да погодите шта са ове фотке још постоји.
Полако, без журбе. Место на ком је снимљена је већ гостовало на Суштини, само сам оно био снимио са неких 200м даље, а у супротном смеру. Дакле?
Под један, шта не постоји. Ниједан од зидова на снимку. Тамо иза угла је сад семафор, улицу је пресекла магистрала. Куће су сравњене са земљом. Трафо станице нема, а ни оне две старе куће лево од ње. Уместо куће десно ту је сад нека продавница беле технике; на простору између ове лево и магистрале пружа се нека сива коцка у стаклу и гипсу, где се такође продавала бела техника, али… не може то без паркинга, свако гледа да кад купи тако неко сокоћало то одмах тури у гепек и одвезе кући. Мислим да је тај дућан затворен, а велик је био баш, дуго им и трајо. Не знам шта је сад тамо, можда зврји празно, јер… лоше место, нема где да се стане, а слабо има и пешака.
Отишли су, вероватно, и неки ђаци са слике, а отишао је и разлог зашто су се кретали овако у колони: ово је одлазак на гађање. Из предвојничке обуке, која се тада већ није тако звала, бар не званично, ал’ у два пива да се нико не сећа како се тачно звала. Многи су тог дана први пут опалили.
Остала је коцка, а делимично и калдрма. Ово је та Немањина, на коју се наставља Светосавска, већ смо били тамо. Ту се висина тротоара и висина коловоза лоше држе договора, то иде горе-доле али не једнако, па је овај некад и по 60цм виши, некад само 5. Између њих је простор који би у нормалним улицама био травњак, ал’ ово је строги центар и још и доља, старо корито реке, те киша уме да направи поток, па се то корито повременог потока увек облаже крупним каменом. Осим што практично ни у једном делу улице није корито – то је најчешће стрмо и служи да млади возачи вежбају паркирање. Ко тамо често мора да остави кола, може да рачуна да је дипломирао.
Трафо мора да је предратни. Зидали су их и касније, у сличном стилу, али не овако са кровом и кулом. У граду је, ако се не варам, остао бар још један овакав, и у једном од налета обнове центра је и лепо офарбан па је чак изгледао симпатично и старински.
О строгоћи соцреалистичког школовања… колико видим са слике, само две-три црне кецеље, какве су биле прописане за девојке (у основној вала и некакве бајаги радничке јакне и за момке), остало је одевено како хоће и може. То што има само два-три минића није типично, јер ово се иде у тзв. природу, на војно стрелиште, где има да се залеже иза стрељачке линије. Ем је могуће да се чарапа закачи за нешто – колико год да су биле јаче него данас, нису биле неуништиве – ем би момци иза имали бољи поглед него што заслужују. Зато су девојке тог дана већином носиле дуге панталоне.
А пејзаж се поправио већ наредног дана.