Прве негативе у боји сам снимио још 1971, а дијапозитиве 1972. но… ништа од тога није за овде, јер кад имаш пара за једну ролну годишње, не трошиш је на документарце и опитне снимке, него на слике с мора, дакле породичне. Ни та 1973. није била нешто много разноврснија у том смислу, ал’ се бар имало за више ролни.
Ово је снимљено у Крагујевцу.
Откуд ја у Крагујевцу? Па… опет Народна техника. Овог пута нисам био кандидат за кино-технику, то је био неки млађи члан клуба, мене су убацили у побачени покушај да се ти клубови некако убаце у систем ОНО и ДСЗ. Од чега је испало оно што би моја баба звала “путуј дупе за кашику супе”.
То је било замишљено тако да се направе екипе од двојице мотоциклиста, једног радиоаматера и једног фотографа, потоња двојица да су опремљена за рад на терену. Организатор би негде сакрио радио станицу, која би у задато време почела да емитује. Радио аматер би имао антену у облику змаја, тј две укрштене летве па жица намотана од угла до угла, па би то окретао лево десно док не би ошацовао с које стране је најјачи сигнал. Правац сигнала би се уцртао у мапу, па би онда сви узјахали мотоциклове, и тутањ до следеће тачке. Па онда из два-три покушаја ваља утврдити положај радио станице, где се већ нацртане линије секу – класична гониометрија*. Онда фотограф сними станицу, те онда трк у базу негде у шумарку, где се онда рукама завученим у торбу негатив развија (све хемикалије носити са собом, као и дозну и осталу нужну опрему), и још влажан подноси комисији на увид, бележи се успех и време.
То смо ладно победили на општинском такмичењу, јер смо ваљда били једина комплетна екипа (из гимназије). Покрајинског није ни било него смо ускочили право у савезно, те године одржано у Крагујевцу, ваљда је цела покрајина успела да састави свега три екипе. С тим што се поткрала једна ситна техничка грешка. Нико није смислио како дотурити по два мотоцикла по екипи чак до Крагујевца. Те смо тако нас четворица отишли да нам, како би рекла моја мати, “дупе види пут” (то нам је у породици, путовање је некако везано с дупетом).
Те смо се тако постројавали на тргу заједно са осталим репрезентацијама братских република и покрајина, цркавали на оном сунцу док су двојица-тројица одржали по говор, зезали се по цео дан и, како сам после у војсци чуо од једног Крагујевчанина, “јебавали але”. Увече обишли понеку кафану, стартовали понеку рибу (за мог каснијег цимера бих скоро могао да се закунем да је стигао и даље од старта).
Неки, из географски ближих тимова, су имали те мотоциклове па су се џегерисали са њима. Забележен је случај да се неко тако дувао са својим апееном (у ствари мопед АПН, са аутоматским мењачем, да ли на два промењива ременика или са двостепеним зупчаницима, ко зна који је то модел био) па га је стартовао узбрдо на гурање. Што је на крају и упалило, али сирома’ није приметио да је упалило кад је стао па кренуо мало низбрдо. Што је могло, јер то чудо нема претпаљење, пали тачно у ГМТ те може да се врти и у обрнутом смеру. Узјахао га је, дао гас… и сурдукнуо се уназад, срушивши неколико канти за отпатке.
Били смо сложили и повелику ујдурму… кад имаш гомилу залудних фотографа и радиоаматера који по цео дан немају шта да раде, свашта ти пада на ум. Те се сложио неки радио предајник домета можда 100 метара, пребачен на средње таласе, отприлике близу локалног радија или баш преко њега, па су се читале бајате вести и извештаји утакмица прве и друге лиге, шта се већ нашло од новина по фијокама, а све до кључног тренутка кад су прочитани резултати такмичења. Који су, наравно, били темпирани тако да буду замало тачни… Јер у згради неке школе, где смо били смештени, је била само војвођанска екипа. Па се у дисциплинама где је победа била сигурна додељивало друго или треће место, а прво додељивало најљућим конкурентима, а тамо где је била само жеља пуста – злато. Наравно, пуштена је бува да се слуша радио на тој фреквенцији, и овај списак је пуштен кад је у згради било толико укључених транзистора да смо скоро из ходника могли да чујемо глас свог спикера. Овације и урлање смо могли јасно да чујемо ту и тамо…
То је био јасан прекршај неколико закона, али пошто је цела емисија била ограничена на тих 100м и пола сата, ником ништа. Свако воли добру подвалу.
И на крају питање за Зоћу: која је то школа где смо били? И је ли ово на снимку излазак или залазак Сунца (јер ја се вала не сећам). Ено га горе суседни снимак, можда помогне.