Овај снимак је некакав изузетак. Уопште нисам сигуран да сам га ја снимио; врло је могуће да јесам. Сумња потиче од тога што је формат негатива 60х90мм, што никад нисам користио.
Али, једна таква фоткалица је постојала у клубу. Био је то, упркос формату, компактни фотоапарат. Наиме, имао је мех, и то на склапање, тако да је у склопљеном стању био величине дописнице а дебео неких 30-40мм. Изоштравало се напамет: на плочи низ коју је клизио објектив су били неки подеоци за растојање, па је ваљало ошацовати. И објектив није могао да буде нешто јако квалитетан, ако већ мора да стане у толишни простор, па зато снимци нису преоштри. Вероватно је намера произвођача (Фојхтлендер, ако се не варам, а можда и Кодак) била да фотке буду јефтиније, јер може да се ради контакт копија, без повећавања. Годиште? Било кад пре 1940.
Нормално је на ролну филма формата 120 могло да стане 12 снимака формата 60х60мм; са 90мм дужине ово пада на 8, и свих осам су ишкљоцани на оних 500 метара од клуба до центра. Дакле ово је била техничка проба, да видимо да ли та музејска шклопоција уопште вреди нешто. У ствари, снимака је било девет… у осам оквира. Јер је објектив био одвојен од моталице, па је и окидач био на самом објективу, те није било никаквог механичког ограничења, могло је да се шкљоца цео дан а да се филм ниједном не премота.