Воле људи да се сликају, па то ти је. Није битно ко је фотограф, није битно шта ће бити са тим сликама, ништа није битно. Само обред позирања да се обави(је), да се доживи шкљоц, па нек иде живот.
Од свих таквих прилика, ово је ваљда најстарија сачувана. Јер ретко је било да сам могао да утрошим квадрат на самозване добровољце за позирање, коштало је то штогод. Био бих, уз то, под сумњом да им наплаћујем оно што сам урадио на клупском материјалу (што се тада већ увелико решавало тако да се користио свој материјал). Зато сам ово ретко радио, и зато је ово изузетак. Јер остало је ваљда пола траке коју треба хитно развити, а појавио се неко са дугом цеви од 300мм. Дакле, ај на улицу и брзо шкљоцај.
Ово је снимљено са бар десетак метара, тј стајао сам испред клуба а они пред улазом другог или трећег комшије. Данас практично строги центар, ал’ онда се нису нешто убијали од строгоће, у Цара Душана је још била она коцка, асфалтирано је тек коју годину касније, и било је сасвим могуће да ту камион са приколицом стоји паркиран цео викенд. Немам појма ко су, нису се никад појавили да траже фотке, само су тражили да се сликају, и онда уредно отпозирали. Снајка би била импозантнија из профила, шацујем пети месец, ал’ сад шта је ту је.
Могло би се доста написати на тему како технологија и њене несавршености утичу на људско понашање. Како су таксисти са Ладама препознавали сељаке? Тако што прво хватају кваку шаком окренутом наниже, јер нису навикли на врата чије се кваке отварају одизањем. Тако је фотографија, током оних деценија док није било ваљаних оптичких тражила, навикла људе, ма издресирала их, да избегавају паралаксу. Јер без оптичког тражила фотограф само отприлике види шта ће бити у кадру, што ближе то погрешније, па су сви у почетку имали по неку серију фотки са телима без глава, или од колена до метар изнад шешира.
Па су онда научили да то надокнаде. Шкљоцаџије аматери тако што су се одмакли да сви стану у снимак, произвођачи објектива тако што су скраћивали жижну даљину па су за јефтиније фоткалице уграђивали 45 или чак 40 мм, што је сразмерно шире од стандардног нормалца од 50мм. А позиранти, без разлике, тако што гледају да се стисну једни уз друге. Можда им је то и једина прилика да тако нешто ураде на јавном месту.
За утеху, већ сам тада био довољно искусан фотограф, а можда сам и чуо ону максиму Роберта Капе да ваља прићи ближе (и он се, ваљда, патио са гомилом асистената који надокнађују паралаксу), па код мене и нема тога баш толико, али зато на туђим негативима, које су ми давали да урадим па однели слике а оставили траку, налазим разних позирача које се губе у пејзажу, заузимајући једва десетину слике по висини. Јер, кад се надокнађује паралакса, никад доста кувара у кујни.