Насумица 1974.1

Имам збрку у глави око догађаја који су водили до ове серије. По највероватнијој причи, претходне ноћи сам извео опит из хемије – успешно сам пронашао која је то количина алкохола коју могу да поднесем уз известан напор воље, и докле та воља добацује.

Стигао сам кући уз малу помоћ својих пријатеља, ушао тихо да се моји не пробуде, и онда се сетио да сутра треба да фоткам. А немам ни једну касету филма, само дебелу ролну у кутији. Јер је било јефтиније на ролне. Дакле правац купатило, па у мраку обрезуј крајеве и мотај. Све сам успешно урадио, једино се после испоставило да нисам затворио капију како треба.

Ујутро сам се пробудио на време и стигао на радну акцију. Јер спорт, углед града и шта ти ја знам.

За разлику од радних акција из претходних деценија, кад се бар радило нешто корисно, а и омладина путовала да се сретне (и залегне ту и тамо), ово је било нешто онако реда ради, да се нешто ради. Ред је да се град мало пицне кад организује манифестовање (тј испољавање), а три месеца након овог се одржавала нека средњошколска олимпијада војвођанска. Ту онда наступа политика.

Ту је требало нешто д’уради град, да та олимпијада буде прихваћена међу самим средњошколцима, па најбоље да некако буду умешани, дакле радна акција. Е а шта да раде? Да сређују тротоаре, не вреди, н’уму а и кошта. Те бетонске плочице 25х25 су још из раних педесетих, то је пипав посао да се поравнају, јесте да изгледају грозно али јуна неће бити подлокане и неће на сваки трећи корак избацивати ситне гејзире житког блата. Да сређују фасаде… не, то кошта а и нису стручни. Дај нешто акцијашки, с лопатама и ашовима. А и да покажемо да гимназијалци нису туке које не умеју ни лопату да ухвате.

Дакле, травњаци у Пашићевој Моше Пијаде. Јер је то улица од аутобуске станице до центра, што нема везе јер ће учесници ионако доћи својим аутобусима право до школа у којима ће бити смештени, а организатори ће доћи колима. И јер је то улица у којој ниједне школе нема, дакле неће туда ни пролазити док буду ту. Можда због спортског центра у близини аутобуске, мора да се ту одржавало надметање у неким дисциплинама. Да, мора да је то, стрелиште је ту.

И шта смо то радили? Равнали травњаке. Трава је као јежева бунда, вазда се између ње скупља којешта и остаје ту, сваки здрав травњак се диже за отприлике сантиметар годишње. Уз ивичњаке још и брже, јер кишна канализација никад није била у најбољем стању, сливници загушени, па је за сваку кишу било бара уз ивичњаке. Пошто тада још није било довољно избетонирано и изасфалтирано, возила су сваки час ишла ван тога, нарочито бројни камиони, па се стварало блато и точковима износило на коловоз. Онда би то прскало по травњацима и дизало то блато, те су се травњаци уздизали негде и по 30 цм изнад ивичњака.

Не, нисмо ми то секли, за то је дошао булдожер и срезао вишак. Ми смо то равнали, одбацивали оно за шта је булдожер био непрецизан или му је напросто сметала нека бандера, саобраћајни знак или клупа.

За протекле 44 године нестала је са ове фотке коцка, асфалтирано је. Нестао је и Моша, сад је Никола. Нестала је и та зграда Медиветовог складишта, има још на неким деловима подних плочица. Простор никад није продат него се користи као помоћни паркинг за гробље. То користе само домаћи, јер гости не знају где су тачно рупчаге, а и не виде куд да уђу, мора из бочне улице. На делу тога је неко направио некакав дућан, дуго му и трајо, стоји затворен бар осам година. Од седморице на оној истакнутој фотци горе, препознајем четворицу: банкар, политичар, кардиолог, безбедњак, сви негде око границе пензије, ко с које стране.

И на крају, пре неки дан сам чуо да је једна од фотки из ове серије била изложена у музеју у склопу изложбе о 150 година зрењанинске гимназије. Исплатило се оно брзинско трежњење.