Prašnjavim putem ka domu

country roads take me home, john denver, Ne znam koliko će se složiti naši prijatelji rasejani po celom svetu tek, nostalgija za domom je veoma zeznuta stvar. Zna da se pojavi u najneočekivanijim trenucima i na mestima gde se inače ugodno osećate. Jedan od mojih rasejanih mi je pričao da je, uprkos tome što je vodio relativno lagodan i poslom neopterećen život, povremeno imao napade anksioznosti. Ono, kada mislite da će srce da vam iskoči, bez nekog valjanog razloga.

I kako uspevaš da se izboriš sa tim? – pitao sam ga.

Nikako. Nekoliko tableta reši stvar i vrati te u normalu. Do sledećeg puta…

$#$

Take Me Home, Country Roads” je staromodna, nostalgična pesma koja je proslavila Johna Denvera. Originalni autori pesme su Bill Danoff i Taffy Nivert, nepoznati autori koje je Denver slučajno sreo. U prvoj verziji nije bilo ni pomena o Zapadnoj Virdžiniji već o Merilendu, no to i nije bitno. Može biti bilo koja lokacija sporednog puta kojim se putuje kući. Pesma je, ionako, puna pogrešnih toponima. Barem tako kažu oni koji bolje znaju Virdžiniju od mene i autora.

Danoff i Nivertova su pričali da su pesmu hteli da prodaju Johnnyju Cashu, no Denver ih je ubedio da je sačuvaju za njega. Čak su je malo i zajednički preradili, pa se on pojavljuje i kao koautor. Posle prvog izvođenja na koncertu, publika je pozdravila Denvera petominutnim ovacijama. Znao je pogodio pravu stvar.

Singl sa studijskim snimkom se pojavio u aprilu 1971. godine i munjevito dospeo do 2. mesta američke liste. Tiraž se merio milionima primeraka, a pesma je do današnjih dana ostala ona po kojoj se prepoznaje Denverov rad.

In the Dark (1976)Čuo sam mnogo različitih verzija ove pesme, a na današnju sam slučajno nabasao. Toots and the Maytals su veterani sa Jamajke čija karijera seže u šezdesete, kada su izvodili ska/rocksteady muziku, pa su lako uleteli u novi muziku (još 1968. godine su snimili pesmu “Do the Reggae“, po kojoj je čitav pravac i dobio ime). Toots Hibbert je inače fenomenalan pevač koga su često poredili sa Otisom Reddingom zbog emotivne interpretacije, pa izbor “Country Roads” za njihov fenomenalni album In the Dark (1976) predstavlja malo podilaženje publici. Po meni, to je bio pametan potez, jer su pesmu znali svi da pevaju, a reggae muzika tada nije bila tako popularna kao što je to danas.

Tokom nastupa u Ričmondu u Virdžiniji 2013. godine, Toots je udaren flašom u glavu. Završio je sa nekoliko kopči i naredne tri godine nigde nije hteo da nastupa, plašeći se publike. Negde pročitah da je ponovo izašao na pozornicu pre par nedelja u Virdžiniji, na nekom festivalu.

Country roads, take me home
To the place I belong
West Virginia, mountain momma
Take me home, country roads…

Насумица 1973.5 илити ај’ нас сликаш (2)

Воле људи да се сликају, па то ти је. Није битно ко је фотограф, није битно шта ће бити са тим сликама, ништа није битно. Само обред позирања да се обави(је), да се доживи шкљоц, па нек иде живот.

Од свих таквих прилика, ово је ваљда најстарија сачувана. Јер ретко је било да сам могао да утрошим квадрат на самозване добровољце за позирање, коштало је то штогод. Био бих, уз то, под сумњом да им наплаћујем оно што сам урадио на клупском материјалу (што се тада већ увелико решавало тако да се користио свој материјал). Зато сам ово ретко радио, и зато је ово изузетак. Јер остало је ваљда пола траке коју треба хитно развити, а појавио се неко са дугом цеви од 300мм. Дакле, ај на улицу и брзо шкљоцај.

Ово је снимљено са бар десетак метара, тј стајао сам испред клуба а они пред улазом другог или трећег комшије. Данас практично строги центар, ал’ онда се нису нешто убијали од строгоће, у Цара Душана је још била она коцка, асфалтирано је тек коју годину касније, и било је сасвим могуће да ту камион са приколицом стоји паркиран цео викенд. Немам појма ко су, нису се никад појавили да траже фотке, само су тражили да се сликају, и онда уредно отпозирали. Снајка би била импозантнија из профила, шацујем пети месец, ал’ сад шта је ту је.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1973.5 илити ај’ нас сликаш (2)”