Hajde da malo uposlimo sivu masu između ušiju. Poslušajte dobro ovo što sledi.
Iako svi znamo da je ovo muzika iz filma, očigledno je da ovo delo funkcioniše i kao homogena celina kojoj slika iz filma “Dobar, loš, zao” više nije potrebna. Pitanje glasi: koji je to atribut muzičkog dela koje uspeva da se odvoji od svog osnovnog konteksta i postane celina za sebe?
Nastavite sa čitanjem… “Mogući način da nešto postane klasika”
