Svako od nas ima sopstvene favorite. Za njih se vezujemo na različite načine, a zajednilko im je da i kada nas razočaraju, uvek im damo drugu šansu i trudimo se da ih opravdamo. Eto, recimo, moj omiljeni muzičar već trideset i kusur godina ne uspeva da snimi ništa čestito interesantno jer se izgubio negde u svemiru, ali to ne znači da s vremena na vreme ne potegnem nešto iz njegovog opusa, naročito onih 4-5 genijalnih albuma koje je ostavio iza sebe, koji su i danas uzbudljivi za slušanje i ništa nisu izgubili od svoje lepote.
Ne, neću vam reći o kome se radi. 
U međuvremenu, Joan Armatrading je jedna od autorki koja kod mene ima beskonačni kredit. Razlozi su prosti: sve u njenoj muzici je prefinjeno, tanano, puno nijansi koje se otkrivaju tek pažljivim slušanjem. Ona je uvek bila žena sa jasnim stavom koja nikada nije pravila kompromise – ni sa sobom, ni sa drugima. Zato je ono što je isporučivala u zlatno doba svoje karijere, koje je potrajalo dve decenije, blisko muzičkom savršenstvu. Barem kako ga ja zamišljam.
Uostalom, nije zgoreg da ponovo pročitate Grbin tekst koji se prilično opširno bavi njenom karijerom, da se ne ponavljamo…
Zahvaljujući Vuletu Čačku, album Joan Armatrading (1976) smo mogli da čujemo neposredno pošto je objavljen u UK. Normalno, odlepili smo na prvo slušanje jer je Joan imala unikatan, prepoznatljiv glas, fenomenalne pesme, savršenu prateću svirku i produkciju za koju je bio zadužen Glyn Johns. U to vreme smo mislili da joj je ovo debitantski album (kasnije smo saznali da je prethodno snimila dva… tada nije bilo interneta) i vrteli smo tu ploču neprestano. I danas smatram da je ovaj album retko, autentično remek-delo koje bih poneo na pusto ostrvo…
Show Some Emotion (1977) je bio odličan nastavak. Ponovo je okupljena opaka ekipa da prati Joan na snimanju, Glyn Johns je svoj posao besprekorno uradio, a album je objavljen i u Jugoslaviji, tako da sam ga se naslušao. Uopšte se ne slažem sa recenzentom na Allmusicu koji mu je dodelio skromne tri zvezdice, osim u jednoj stvari – uspešni singlovi sa pesmama “Show Some Emotion” i “Willow” su dovoljan razlog da se kupi album, a o ostalim pesmama stvorite sopstveno mišljenje. Po mome, na albumu ima još 3-4 pesme koje su izuzetne.
“Willow” je zanimljiva i prefinjena. Naizgled, ona govori o nekome ko će biti uz nas u bilo kojoj situaciji, ljubavi ili drugarstvu, o onim odnosima koje je teško, možda i nemoguće, objasniti kada postoje između ljudi… I sve protekle godine sam verovao u takav narativ.
A onda sam pročitao šta je autorka rekla o ovoj pesmi:
U trenutku kada sam je napisala, bila sam negde u svom životu, doslovno i metaforički, geografski i emocionalno, u mestu gde nisam želela da budem. Kroz prozor moje hotelske sobe videla se vrba i u tom trenutku mi se učinilo da je to jedina konstanta u mom životu. Dakle, to je neka vrsta ljubavne pesme vezana za drvo.
Ovom izjavom možda se izgubio deo magije koju sam vezivao za pesmu. No, to ništa ne smeta, i dalje volim da je slušam. 