Mladi muzičari, u želji da što pre stignu do izdavačkog ugovora, retko čitaju ono što piše sitnim slovima u njima. Ili nemaju dovoljno novca da angažuju iskusnog advokata kako bi proverio sve detalje. Posledice ovakvih odluka mogu da budu fatalne za umetnike – od toga da postanu bukvalno robovi diskografskih kuća i nemaju nikakvu kreativnu kontrolu nad sopstvenim radovima, do uskraćivanja tantijema i dugotrajnih sudskih procesa koji su mnoge koštali karijere. A, bogami, poneke i života…
Uostalom, ovde se već u više navrata pisalo o nekvim takvim dogodovštinama.
Meni takve stvari nikada nisu bile do kraja jasne. Razumem da se ugovorene obaveze moraju ispoštovati sa pravne strane; tu nije ništa sporno, jer za njihovo nepoštovanje sledi kazna u vidu neprijatnih novčanih penala, raskida ugovora i ko zna još čega. No, “proizvodnja muzike” isključivo
zavisi od inspiracije autora. A ona se ne može na silu indukovati ako je nema.
Znajući sve ovo, nikada mi nije bio jasan stav diskografskih kuća da izvrše pritisak i “na gurku” nateraju muzičare da ispune “ugovorene obaveze za još jedan album” iako oni u tom trenutku nemaju ništa konkretno da ponude. U ovakvoj situaciji svi su na gubitku – izdavačka kuća će prodati mali tiraž i biti nezadovoljna finansijskim efektom, publika će biti razočarana u svoje idole, a autori će u svoj CV upisati promašaj…
Od ovakve “igre” nisu imuni ni najveći.
Posle svoje, do tada neviđene turneje 1977-78. i predstave čiji je kontekst Grba opširno dokumentovao, Emerson, Lake & Palmer su se našli na prekretnici. Bili su umorni od svog ludila koje im se dešavalo tokom sedamdesetih i razmišljali su šta da dalje da rade dok je tutnjao punk i novi talas. Emerson je imao odličnu ideju “da stvari spuste na zemlju, uspore i probaju da naprave nešto u rudimentiranom obliku – samo akustični klavir, bas i bubnjevi.”, ali… Morali su da snime još jedan album kako bi ispoštovali ugovorene obaveze na kojima je diskografska kuća insistirala. 
Preselili su se u Emersonovu kuću na Bahamima, blizu čuvenih Compas Point studija. Zli jezici tvrde da su u to vreme članovi grupe jedva komunicirali između sebe. Lakea je bilo baš briga i otišao je čim je odradio svoj deo, ostavljajući Emersona da se sam snalazi sa produkcijom, a rezultat je, blago rečeno, katastrofalan…
Album Love Beach (1978) već svojim omotom podseća na, recimo, Bee Geese iz njihove disko faze, a na njemu nema ničega sličnog antologijskom albumu Brian Salad Surgery (1973). Na ovom albumu ELP sviraju nekakvu pop/rock muziku… Bio je to početak diskografskog kraja jedne velike i uticajne grupe. Nisu, čak, ni napravili uobičajenu promotivnu turneju albuma, a Carl Palmer je uskoro napustio ELP i osnovao novu grupu PM.
Kada govorimo o asovima ovakvog kalibra, ovo “katastrofalan album” treba shvatiti uslovno – takav je u odnosu na njihove ostale radove. Ne, nije bilo uobičajene inovativnosti i pomeranja granica na koje smo navikli kada je reč o ELP, ali oni nisu zaboravili da sviraju. Na ovom albumu, uprkos činjenici da grupi u tom trenutku ništa nije išlo na ruku, ima i dobrih momenata… Poput pesme “Canario“.
Shvativši da nemaju pesmu koja bi bila pogodna za promotivni singl, Emerson je posegao za malo poznatim muzičkim nasleđem. “Canarios” je jedna od melodija koju je komponovao gitarista Gaspar Sanz sredinom XVII veka. Uz ovakvu muziku se u to vreme plesalo, a tema je ponovo oživljena tokom pedesetih godina kada je postala deo “Fantasie Para Un Gentilhombre” španskog kompozitora Joaquina Rodriga, onoga koji je napisao dobro poznati Concierto de Aranjuez. Negde se navodi podatak da je fantazija pisana specijalno za Andresa Segoviju, najvećeg virtouza klasične gitare u XX veku. Početkom sedamdesetih je postala globalno popularna u izvođenju Johna Williamsa, pa ne čudi veliki broj snimaka na Cevki.
Izgleda da je pesma postala obavezna u repertoaru svakog današnjeg klasičnog gitariste. A verzije koju su ELP zabeležili na tom nesrećnom albumu malo ko se seća.