Sredinom sedamdesetih, kao brucoš na ekonomskom fakultetu, već sam razmišljao o tome kako da popravim finansijsku situaciju i pojačam džeparac. Kao “mali koji poznaje muziku i ima iskustva” brzo sam počeo da tezgarim u lokalnoj diskoteci koja se u to vreme reklamirala kao “najveća na Balkanu”. Ne znam da je bila najveća, ali je u njoj tokom vikenda bio pravi krkljanac kada se okupi dve-tri hiljade napaljenih klinaca na jednom mestu.
Lova za taj posao je bila odlična, a cuga besplatna. 
Pogled iz kabine na taj ogroman “ribnjak” je bio savršen i to mi je dovoljno ublažavalo duševnu bol jer je “gazda” bio izričit – puštala se disko i samo disko muzika. Kako je meni bilo kada iz večeri u veče slušam muziku koju niti cenim niti volim, možete samo da naslutite.
Slabo je pomagalo i slušanje onoga što sam voleo posle posla, pre no što poljubim krevet. 
Dečko zadužen za novitete je svake druge nedelje išao u nabavku novih singlica. Naravno, u Trst, jer taj izvor nam je bio najbliži. I tako je jednom prilikom doneo album grupe Wild Cherry.
Uvodna pesma “Play That Funky Music” me je uhvatila na prvo slušanje. A i danas volim da je čujem. Da, jeste kliše, ništa tu nije novo, ali pesma je savršeno odsvirana i ima interesantan i duhovit tekst.
Mnogo godina kasnije pročitao sam priču o ovoj grupi. U njoj se pominje da su svirali hard rock i da im nije baš najbolje išlo. Posle jednog od njihovih koncerata neki crnac im je dobacio “Play some funky music, white boy.” I ta rečenica je počela da im se mota po glavama. I prešli su u drugi žanr.
Singl je dospeo u sam vrh lista sa obe strane Atlantika, a celi debitantski album uopšte nije loš. Onako, red ljutih poskočica, pa red “zadimljenih laganica”. Wild Cherry nikada više nisu postigli ovakav uspeh i nemam pojma šta su radili tokom dalje karijere.
Iz diska me je izvukla majka moje dece. I odvela pred oltar. 