Više nego jednom do sada, pišući o nekim muzičarima koje naročito cenim, koristio sam frazu “on me zbunjuje”. Iako zapravo ne mislim doslovno – dovoljno sam se ja ukiselio tokom godina, pa malo šta može da me zaista zbuni – dozvoljavam da fraza ponekad ima i doslovno značenje. Možda to bude zato što nisam istražio okolnosti nekog muzičkog dela u meri koja mi pomaže da to delo istinski razumem. A ponekad se nađem na krivom tragu i zbog neke predrasude, jer i ja sam živ čovek.
No, šta ćemo sa onima koji se kao da se trude da zbune svakog ko se lati njihove muzike, uključujući i nas koji volimo pred svetom da se pokazujemo kao neko ko (misli da) zna dovoljno o njoj?
Sa takvima se nije šaliti. Najnoviji primer stiže na dugo očekivanom, novom albumu Paula Wellera. Poslušajte ovo.
Šta kažete?
Dakle, reč je o mom ličnom favoritu sa Wellerovog novog albuma True Meanings (2018).
A šta biste tek rekli kad bih vam rekao da je ovo očigledno najenergičnija numera od četrnaest na albumu (plus pet remiksa na deluxe izdanju, ali da ne računamo njih)? Lepi moji, Paul Weller nas je opet iznenadio: četrnaesti studijski rad koji Modfather potpisuje svojim imenom je nešto što do sada nismo imali prilike da čujemo u takvom sastavu. Možda više i nećemo biti u takvoj prilici, ali…
Čekaj, polako. Udahni, razmisli.
E, tako.
Kad mi je stigao paketić od tetke iz Kalinjingrada sa novim izdanjima za jesen 2018, na ceduljici je pisalo: “Pile tetkino (ona me uvek zove “pile tetkino” i ne obazire se na moje sede zaliske), ne znam kojeg od ova tri Paula ćeš najpre preslušati, ali mogu da se opkladim da će ti ovaj abecedno treći jedini napraviti žulj od češanja iza uha.”
I zaista. Paul McCartney se posle 36 godina vratio kući, što znači da se njegov novi album preslušava tako lako kao kad žedni potegnete krčag sveže izvorske vode. Paul Simon već nekoliko godina oće piki, neće piki, oće da prekine rad, neće da prekine rad, dve petine se ponaša kao mudrac, tri petine kao da je totalno pobudalio. Srećom, njegovo poslednje izdanje je snimljeno tokom one dve petine: pred nama je album meditativnih obrada, remek-delo koje najradije neću porediti sa nekim tuđim poslednjim albumima da ne bih prizivao vraga.
A album Paula Wellera sam odlagao i odlagao. I odlagao. Jedanaest dana je paketić čekao da ga otvorim i pustim u uši i to se najzad desilo sinoć. Poput kakve isfrustrirane šiparice, dozvolio sam sebi luksuz kratkopametnih da biram raspoloženje za slušanje muzike. Sve je počelo kad je stigao mail od drugarice koja mi je onomad donela majicu sa logotipom Wellerovog albuma A Kind Revolution (2017), koju mi je kupila posle pohađanja koncerta u Berlinu, u kojem je napisala: “Nešto se premišljam otkako sam odslušala album, i to samo jednom. Nešto me ni ne vuče da ga ponovo slušam. Imam utisak da je došao u fazon da snima sve što mu padne na pamet. Kao, evo imam neku melodiju, nije loša, a usput ću smandrljati i neki tekst…”
Onda sam na nekom od muzičkih portala, već sam zaboravio gde (pratim fidove NME, Uncut i Billboard, a ponešto pristigne i gerilskim metodama) pročitao tekst koji između redova predstavlja pljuvačinu koja se prevodi kao “e, sad si usr’o motku, momče”. Brže-bolje sam suspendovao svako buduće čitanje o albumu dok ga najpre i sam ne poslušam, ali bilo je kasno: crv sumnje mi se uselio u glavu.
I zato sam odlagao: hteo sam da zaobiđem paušalnu predsrasudu koju sam sebi dozvolio kao da sam balavac, a ne neko ko je spreman da mišljenjem ide protiv svih oko sebe ako mu tako savest nalaže (to mi se desilo preksinoć nasred trga u Kikindi, gde je nastupao Vlatko, ali to je neka druga priča). Takođe neću da dozvolim da mi tuđe mišljenje pomuti utisak prvog slušanja nečeg čemu tradicionalno dajem veći prostor pažnje nego većini drugih.
Kad sam najzad čuo album i stekao mišljenje o njemu, zavirio sam da proverim šta kažu drugi. A počeh baš od razgovora sa Wellerom, gde on kaže kako je razmišljao, bude li ikad odlučio da napravi meditativni akustični album, učiniće to kad napuni 60 godina. Pa eto, to se desilo ove godine. I eto nama… Uh, zamalo da kažem “eto nama crooner albuma”.
Dakle, još proletos smo ovde slušali numeru “Aspects“, koja je na neki način naslovna za album, jer u njoj se u jednom stihu čuje fraza “true meanings“. Od onda tišina, sve do 14. septembra, kad je album objavljen. Za mene, tišina u tom kontekstu je trajala još deset dana, rekoh – do sinoć.
Reagovao sam tek na trećoj ili četvrtoj numeri, retoričkim pitanjem “šta je ovo?”.
Lažem. Pitanje je, zapravo, glasilo: “Šta je bre ovo, je*otesvetinikodije, pa praviš li ti nas to ludima, suncetižareno*ebem!?”
Onda sam se malo smirio, jer sam se setio… Setio sam se nekih čija karijera je uporediva sa Wellerovom, pa sam zaćutao. Setio sam se, recimo, kako je Elvis Costello napravio već dva albuma sa Burtom Bacharachom (dva pre 20 godina, ovaj i ovaj, a treći sledi kroz mesec dana, bože me sakloni); Rod Stewart je napravio PET albuma serije The Great American Songbook, da li je zamislio da je Tony Bennett ili ko već, tek izdržali smo i to nekako; šta je Van Morrison uradio nekoliko puta u ovom veku, pa to ni pas s maslom ne bi… Da ne pričam o onoj blamaži koju je Paul McCartney priuštio svetu pre koju godinu.
No, dobro: da me ne razumete pogrešno. Sve ovo što sam naveo su, zapravo, odlične produkcije kvalitetne muzike. Jedino što ponekome stoje k’o piletu sise, nekog ne možemo da zamislimo kao croonera sa tom neočešljivom frizurom, nekoga smo više voleli kad je bio besan, neko nam je više bio po volji dok je najarcavao muzičare na groove…
Ono što hoću da kažem: muka je suočavati se sa kreativnom krizom, a valja ’leba jesti i račune plaćati. Niko nema monopol na beskonačni kvalitet. Ponekad se publika mora suočiti sa onim što ne želi da čuje jer njihov omiljeni muzičar ne može sebi da priušti da ne radi dok mu se muza ne vrati.
Weller, međutim, nije napustio svoj pravac kretanja. To što se čuje na albumu True Meanings je on, nepatvoreni Weller u punom kapacitetu, od prve do poslednje note. Sviranje je majstorsko, ništa manje od toga mu ne bih oprostio, pa je očigledno da je namera bila ozbiljna. Čovek se nije obrukao nijednom notom – štaviše.
Jedino mala, malecka, ovolišna sitnica: nema energije na koju smo navikli. Albumi Paula Wellera ponekad podsećaju na ogromne brodove: teško se zalete, još teže zaustavljaju. Ali, kad jednom krenu, to je to.
Posle jednog preslušavanja albuma, ne ulazeći naročito u tekstove (osim kod “Aspects” još onda i današnje pesme radi uvida), slutim šta se desilo. Weller je, izvesno, imao sve ove pesme skuvane odavno. Nije mogao da ih koristi u velikoj meri na ranijim albumima, nije mu se dalo da pravi ustupke idejama, a tempo objavljivanja je valjalo sačuvati. Ovo je njegov ekvivalent crooner repertoara, pri čemu nema kompromitovanja: ovo je autorski relevantan sadržaj i kao takav je vredan pažnje.
E sad, kolika će pažnja biti, to već može da bude predmet rasprave. Mogu da razumem zašto moja drugarica okleva da čuje album ponovo: nedostaje onaj divlji, beskompromisni Weller koji se prepoznaje na sto kilometara. Stvar ukusa ili doživljaja, svejedno, taj stav potpuno uvažavam. U toj zoni će se prepoznati oni koji će taj album preslušati jednom i nikad više, baš kao što se meni desilo sa Stewartovom serijom The Great American Songbook.
Ja, međutim, držim stranu ovom sadržaju, jer i dalje čujem ono majstorstvo koje Wellera čini jednim od nekolicine pravih, istinskih autora vrhunske muzike na Ostrvu. Ovaj album ga nije kompromitovao – jebote, primećuje li iko da živimo u svetu u kojem je ta prozaična kvalifikacija postala vrhunski kompliment? – i najzad je našao format da spase pesme sa dna fioke i ponudi ih takve kakve su sada, umesto da ih baci i zaboravi.
Konačno, bila bi to šteta: to nisu pesme za bacanje. Nijedna! Ovo je dobra muzika, pa taman je zaista čuli samo jednom. Stvar ukusa.