Imam običaj da ponekad odvalim ono “kad je neko lud, onda tu nema pomoći”. Ne mislim pritom na prave ludake, već na ljude van kategorija, one za koje nam nije preostalo ništa drugo nego da ih prihvatimo onakve kakve su, jer za njih ne postoje surogati.
Muzičari van kategorija su naročito dragoceni nama, koji bez muzike ne možemo da živimo.
Zanimljivo je to što ponekad, nakon nečije reakcije na takav svoj nastup, otkrijem ponešto iznenađujuće.
Ako išta znate o Suštini pasijansa, onda znate i to da je Richard Thompson jedan od najvećih favorita muzičke redakcije ovog bloga. Zaista ne znam kakvu bi to glupost taj čovek morao da uradi, pa da se naše mišljenje o tom neverovatnom muzičaru iole poremeti, nakon što je stečeno isključivo dokazanim poznavanjem muzike, izrazito virtuoznom veštinom sviranja gitare i, ništa manje uspešno, zapanjujućom kreativnošću na planu stvaranja muzike. Da je u životu napisao samo baladu “Dimming of the Day” i ništa više – a bilo je toga oho-ho – bilo bi dovoljno da se njegovo ime pamti dobro i pominje često.
Na sceni od svoje sedamnaeste godine, kad su se uz njegovo ime vezivali superlativi poput “čudo od deteta” (Englezi bi rekli “prodigy“, Nemci bi rekli “wunderkind“), Thompson je vrlo brzo pokazao da ne daje ni pet para za to šta ko o njemu govori. Napustio je Fairport Convention u vreme kad su bili praktično na vrhu, sa jedinim objašnjenjem da je želeo neka nova iskušenja. Gradio je karijeru u kojoj se slabi trenuci mogu takvim nazvati isključivo u kontekstu sopstvenih rezultata, jer nema nikog sa kim bi se ta karijera mogla uporediti.
Kad nije mogao da odsvira ono što je zamislio, nalazio je rešenje tako što je smišljao sopstveni štim gitare kako bi ipak uspeo da odsvira. I tako, malo po malo, osim osnovnog štima (tzv. italijanskog), Richard Thompson je tokom karijere na nosačima zvuka zabeležio ne manje od pet različitih štimova… Na stranu stil sviranja, koji neobaveštene slušaoce nagoni da pitaju “ko su ta dvojica”.
Daću vam dva minuta da se setite još nekog gitariste kojeg smatraju apsolutnim virtuozom i na akustičnoj i na električnoj gitari. Pritom, pošto sam se ja prvi setio Roryja Gallaghera, to ime ne možete da koristite, a ni ime Jimmyja Pagea ne možete da koristite jer je to zicer.
Dosadio sam i bogu i đavolu ponavljajući jednu te istu anegdotu o Richardu Thompsonu, ali nije zgoreg da je ponavljam jer se u njenom korenu nalazi nešto veoma ozbiljno… Dakle, uoči kraja milenijuma, časopis Playboy je poslao dopis velikom broju poznatih muzičara, sa pozivom da pošalju listu muzičkih numera koje smatraju najboljim u drugom milenijumu ove ere. Većina je dopirala 20-30 godina unazad, poneko je čak dobacio do prvih rockabilly numera iz pedesetih godina dvadesetog veka… Richard Thompson je listu počeo numerom iz dvanaestog veka, a tek kad je dobro prešao polovinu liste, ušao je u dvadeseti vek, da bi možda 4-5 numera pripalo dobu posle Drugog svetskog rata… Enciklopedijsko poznavanje stare muzike nije pomoglo: Playboy se Thompsonu nije više javio. Njemu je, međutim, ideja bila baš zanimljiva, pa je napravio seriju koncerata pod naslovom 1000 Years of Popular Music (2003), a tokom tih svirki sačinio i čestite audio i video zapise. A koliko je to šašav i divan sadržaj, neka ostane zabeleženo i to da Thompson na tim koncertima nije odsvirao nijednu svoju numeru, ali je zato bilo mesta za hit od Britney Spears, jer… Dvadeseti vek, jebigica: činjenice su važnije od muzičkog ukusa.
Razne kombinacije saradnje sa drugim muzičarima učinile su muzički opus Richarda Thompsona ne samo zanimljivim za slušanje, nego i apsolutno vrednim za istraživanje. Brate mili, kakvih tu babaroga ima… Konačno, zastanite na čas i proverite muzičare na ovom snimku. Najvažniji od njih, danas nažalost pokojni, bio je u punoj snazi kada je ovo snimljeno 2011. godine. Pete Zorn je jedan od onih ljudi kojima ste verovatno mogli da date bilo koja tri predmeta koja ćete pronaći u domaćinstvu i on će od toga napraviti muzički instrument, a potom na njemu odsvirati nešto suvislo. A da boj ne bije svetlo oružje, već boj bije gudalo u junaka, dokazao je Joel Zifkin, čovek koji je radio kao session violinista sa toliko slavnih muzičara da uvek izazove blagu jezu dok čitate ta imena.
Bubnjar Michael Jerome i basista Taras Prodaniuk su muzičari izuzetnog senzibiliteta za ritam i dinamiku. Njih kao da je Onaj Odozgo poslao da se brinu o Thompsonu, jer kako god on da zasvira, tiho ili glasno, lagano ili brzo, ovi ga u stopu prate; ta komunikacija se nalazi u nekoj ravni koju mi, obični ljudi, ne možemo da razaznamo. Potražite na netu svežije žive snimke, ta dvojica su i danas uz njega i zajedno čine The Richard Thompson Trio. Naorčito sam oduševljen kako Prodaniuk svira bas gitaru; malo puta sam čuo nekog ko svira tako da zvuči baš kao kontrabas, što ovaj baš u ovom snimku čini; i odmah mi na pamet pada prezimenjak Danny Thompson, kontrabasista koji nije sa ove planete. A kao referencu čuda koje nastaje kad se ta dvojica nađu na sceni zajedno, predložiću vam video zapis nastupa Richarda Thompsona u serijalu Austin City Limits. Prepričao bih vam, ali to nije moguće: morate sami videti i čuti.
– * –
I tako, po ko zna koji put, moje pisanije o Richardu Thompsonu se pretvara u gomilanje superlativa. Nisam kriv. Ili: kriv sam i baš me briga; to je tako i drugačije ne ide. Ipak, jedna epizoda me je nedavno pomela…
Pre par nedelja, stigao mi je paketić od tetke iz Kalinjingrada, a u njemu se našao i novi album 13 Rivers od Richarda Thompsona; setićete se, već smo ga najavljivali ovde… Saslušam album i razbijem se k’o zvečka. U afektu, odlučim da podelim svoje oduševljenje na fejZbuku, pa okačim omot albuma i napišem:
Ovaj je lud. Potpuno lud. To je jedino moguće objašnjenje za ono što se može čuti na novom albumu. Nisam se ovako odvalio muzikom Richarda Thompsona još od albuma Mock Tudor.
Reaguje na to nekolicina drugara koji već dobro znaju da je RT jedan od mojih favorita i to se tako, zamalo, završi kao i obično. No, tokom sutrašnjeg dana, javi se komentarom jedan moj poznanik, čovek o čijem poznavanju muzičkih prilika imam površno saznanje, ali iz nekoliko ranijih razgovora znam da orbitira u nekim zonama koje su nam zajedničke; bio sam uveren da on zna ko je i šta radi Richard Thompson. Međutim, na one moje reči, on napisa ovo:
Taj i jeste lud, tako i izgleda. Bolje da ide na pecanje ko svaki penzioner.
Na stranu iznenađenje što ovaj navod otkriva nekog ko ne samo da ne zna o kome je reč, nego pride naglašava odsustvo namere da to proveri. Nego sam bio u šoku što čovek koji pretenduje da se svetu predstavi kao intelektualac, neko za koga sam verovao da je spreman da suoči sopstveno mišljenje sa tuđim isključivo u konstruktivnoj ravni, na jedan petparački način sudi o nekome na osnovu njegovog izgleda. Sva je istina da RT nije neki lepotan, ali ne pravim pitanje dok god zauzvrat svetu može da ponudi muziku koju stvara.
Šta ćeš: ne možeš pobediti, zaista. Nikad ne znaš kad će te snaći neko novo saznanje o ljudima oko tebe. Eto nove dimenzije koju mi je Richard Thompson nenadano priuštio.