Kada je reč o nekim velikim i starim pričama rock muzike, reciklaža je unosan biznis. To se pogotovo odnosi na privremeno okupljanje nekih bivših velikih bendova. Ukoliko se radi pametno, može da bude veoma unosno. Primera radi, svetska turneja grupe Police koja je trajala od maja 2007. do avgusta 2008, tokom koje je odsviran 151 koncert (jedan i u Beogradu), u času zaključenja je bila treća najunosnija ikad održana turneja, sa ukupnim prihodom od 362 miliona dolara, a čistim profitom od oko polovine tog iznosa.
Međutim, za razliku od grupe Police, za koju se zna da članovi ne mogu da podnesu jedan drugog još od vremena kad su objavili poslednji album za onoga vakta osamdesetih, ali osećaj za biznis veoma lako prekriva animozitete među džentlmenski nastrojenim ljudima, negde taj efekat izgleda nije moguće postići.
Tu onda uleću delegirani učesnici stare priče, čisto da održe večiti plamen da tinja dok se ne desi nešto ozbiljnije. Ako se uopšte desi.
Nakon lutanja na personalnom i poslovnom planu u vreme traganja za identitetom, grupa Genesis je čarobnu formulu stila i zvuka dostigla na drugom albumu Trespass (1970). Počela je ona faza u karijeri kada je potrebno dokazati se na svakom planu. Bolešljivi gitarista Anthony Philips nije mogao da izdrži tempo putovanja i nastupa, pride je razvio patološki vid treme koja ga je blokirala na sceni i zato je odlučio da istupi iz benda. To je bilo loše po bend, jer je Philips bio nosilac u gradnji zvuka kojem je bend težio. Zbog tog obrta, bend je odjednom došao na ivicu raspada. Mike Rutherford i Peter Gabriel su insistirali da se pronađe rešenje za dalji rad; Tony Banks je pristao, ali pod uslovom da se bubnjar John Mayhew otpusti, jer njegov skromni svirački kapacitet nije odgovarao kapacitetu ideje koju je jezgro grupe zauzelo. Bila je potrebna rekonstrukcija sastava.
Bile su to romantične godine: jedan jedini oglas visine 2 cm u časopisu New Musical Express je bio dovoljan da se pronađu novi bubnjar i gitarist. Za bubnjeve je seo izrazito nadareni Phil Collins, a mesto centralnog gitariste je zauzeo mladi i pomalo stidljivi, ali sa gitarom u rukama fantastični Steve Hackett.
Bio je to sastav koji je izgradio jedno od najvažnijih imena britanske progresivne muzike sedamdesetih, u vreme kada su ozbiljne ideje imale dobar prolaz kod publike. U tom sastavu je usledila kanonada odličnih albuma: Nursery Crime (1971), Foxtrot (1972), Selling England by the Pound (1973), The Lamb Lies Down on Broadway (1974). Koliko je to dobra muzika, govori činjenica da kad god se okupe ljubitelji Genesisa koji dobro poznaju sve te albume, sasvim sigurno će doći do rasprave koji od njih je najbolji, pri čemu će svaki imati svoje zastupnike. Na kraju, u slavu muzike ćemo reći da te rasprave mogu da preteknu tek kao intelektualna zabava, a ishod zaista nije važan. Malo je takvih primera u popularnoj muzici uopšte.
Šta se sve zatim dešavalo sa grupom, malo je previše za obim jednog članka na blogu. Različit nivo ličnog odrastanja, različito poimanje odnosa između posla i umetnosti, različite ličnosti i sklonosti nekih da nameću mišljenje… Peter Gabriel je otišao posle TLLDoB, jer njegovi unutrašnji nemiri su postali veći od onog što je grupa mogla da mu pruži. Hackett se zadržao toliko da učestvuje na još dva studijska albuma, za koje vreme je objavio i svoj prvi solo album i shvatio da nema potrebe da trpi razna poniženja kojima je bio dugo vremena izložen. On napušta grupu ne rušeći mostove za sobom, ali takođe ne ostavljajući prostor ni za kakva izvinjenja, prava ili neiskrena. I Gabriel i Hackett potom grade fantastične i vrlo uspešne solo karijere koje traju i danas.
Uz pomoć prijatelja na sceni i u studiju, Genesis je nastavio kao trio (Rutherford, Banks, Collins) i ta priča je trajala dugo, još trideset godina, pri čemu je grupa uspešno izdržala nastupajuće tranzicije muzičkog tržišta (najpre MTV, a potom Internet). Album Calling All Stations (1997) je poslednji koji su snimili u studiju. U novi vek ulaze postojeći kao sporadična institucija; nakon vrlo uspešne svetske turneje 2007. prekidaju sa radom bez ikakve naročite objave.
U nebrojeno navrata, sa naglaskom upravo tokom poslednjih desetak godina, ponavlja se ideja da bi velika petorka trebalo da se okupi i rekonstruiše upravo taj zlatni period grupe. Najzad, današnja tehnologija živih nastupa je postala takva da bi produkcija koncerata sigurno predstavljala nešto naročito primamljivo, a mogućnosti zarade u postprodukciji su tolike da bi bilo šašavo odricati se toga. U više navrata, svi članovi su dali svoj načelni pristanak da se to desi; samo je trebalo postati operativan i sklopiti priču.
Tu se koplja lome: kao najveći seronja, sasvim očekivano, pokazao se Tony Banks, za kojeg se zna da gaji naročiti animozitet prema Steveu Hackettu otkako su se prvi put sreli. Banksov negativan uticaj u nekoliko navrata je učinio da Hackett zamalo prekine svoje izrazito džentlmensko ponašanje prema celoj priči, naročito kada je u dokumentarnom filmu o grupi Genesis: Together and Apart (2014) u montaži potpuno ignorisan Hackettov solo rad, iako je snimljen značajan deo o tome. Banks je nešto kasnije pokušao da ugasi vatru govoreći kako je Hackett “jedini nosilac plamena ideje koju je predstavljao stari Genesis”, ali to nije pobudilo nikakvu reakciju. U međuvremenu, Phil Collins se razboleo i više ne nastupa ni za svoj groš, pa je verovatnoća okupljanja stare postave svedena na puku teoretsku mogućnost u koju veruje sve manje ljudi.
A na šta je to mislio Tony Banks kad je nazvao Hacketta “nosiocem plamena”?
U dva navrata, Steve Hackett je objavio diskografska izdanja zajedničkog naslova Genesis Revisited (1996. i 2012. godine). Uz pomoć svog sjajnog pratećeg benda i još nekih uglednih prijatelja, upriličen je i niz koncerata na tu temu. Ta muzika deluje na sinapse i izaziva jezu i danas kao i onda. Izvesno, taj ključni deo opusa grupe se već pretvorio u klasiku.
Potražnja za tim svirkama naročito ne jenjava poslednjih šest godina: koncerti i koncertna postprodukcija na tu temu su intenzivni, što znači da publika i dalje ima očekivanja. Snimak koji danas delim sa vama je sa jednog od tih koncerata, sa ugledne pozornice Royal Albert Hall u Londonu.
U času objavljivanja ovog priloga, Hackett priprema najozbiljniju priču do sada, jer Genesis Revisited će od ove jeseni biti izvođen sa simfonijskim orkestrom – za početak u Engleskoj, a posle ćemo videti da li ima resursa za svetsku turneju dogodine.
Eh, kad bi samo hteo u ove krajeve…
Onomad kod brata Greme, vinil THLDOB, i završi se, kad će Lea: “ Mrzim vas! Ja sad ovo drugačije više ne mogu da slušam!”
Ponovno okupljanje je i besmisleno i malo verovatno, ali ovo što Hackett radi je pravo.