Retki su albumi koji znaju da me na prepad ščepaju, uvuku u sebe toliko duboko da zauvek ostanu u mojoj glavi, a da pri tome pojma nemam o čemu autor peva. Štaviše, taj detalj nije ni bitan, jer od prvih taktova ove pesme uvučeni ste u magični svet nekog drugog podneblja u kojem caruju isključivo emocije i iskonska lepota.
Šta, niste još pustili? 
Muzika Zapadne Afrike je odavno postala globalno uzbudljiva, a ona koja dolazi iz Malija je, definitivno, inspirativna. Mnogi etablirani izvođači sa zapada dolaze u Mali u potrazi za idejama, a neki od lokalnih muzičara su, u međuvremenu, postali svetske zvezde (Toumani Diabate, virtouz na kori, gitarista Ali Farka Toure, tuareška grupa Tinariwen…).
Posebno mesto pripada Salifu Keiti, “Zlatnom glasu Afrike”.
Keita se bavi netipičnim poslom za jednog princa. Ne, nije šala, jer potiče iz kraljevske porodice – njegov predak Soundiata Keita je osnovao Malijsko carstvo 1240. godine! No, priroda i sudbina su se sa njim poigrali – rođen je kao albino, pa je kao takav izolovan od okoline, jer je među sunarodnicima okarakterisan kao “nosilac zle sreće”.
Sa muzikom mu je dobro išlo. Dvadesetak godina je pekao zanat u raznim grupama u domovini, stekao zavidnu reputaciju u celoj Africi, a bi se početkom osamdesetih preselio u Pariz i počeo solo karijeru koja ga je dovela do internacionalnog uspeha.
Na petnaestak albuma uspeo je da poveže afričku muziku sa evropskim i američkim uticajima, mešajući sve žive ideje. Recimo, na njegovim snimcima naići ćete na članove grupe Wather Report, ali i na Carlosa Santanu.
Nastupi Salifa Keite su spektakularni, jer iza njega, kao i na albumima, svira velika i kompetentna prateća ekipa (petnaestak muzičara i pet pratećih pevačica) i to sve zaista zvuči interesantno i moćno. Mnogi recenzenti njegovih albuma često zameraju da je muzika koju izvodi “preproducirana i previše komplikovano aranžirana”. Ja ne vidim u čemu je problem: kombinacija lokalnih i tradicionalnih instrumenata sa sintisajzerima ne mora sama po sebi da bude loša. Uostalom, ako se posluša čitav njegov opus, teško je naći album za koji može da se kaže da je osrednji, a kamoli loš.
Ma kakav je zvuk u aranžmanu, iznad njega uvek lebdi Keitin glas koji se, od trenutka kada ga prvi put čujete, lako prepoznaje.
Album Moffou (2002), koji otvara današnja pesma, zamišljen je kao Keitina mala osveta kritičarima. Zvuk na njemu je sveden i akustičan, a pevačev glas sugestivan do bola. U “Yamore” on peva na nekom od lokalnih jezika u kojem mogu da se prepoznaju tragovi francuskog, portugalskog i, možda, još nečeg drugog… Društvo mu pravi proslavljena Cesaria Evora, koju su srećnici (poput Šefa ovdašnjeg) mogli i kod nas da vide na koncertima. I čim počne pevanje, mada se tekst ne razume, jasno je o čemu se radi…
Retki su muzičari koji mogu, bez razumevanja reči, da prenesu emociju, dodire i sve ono što čini omiljenu reč svih žena. 