Током свог најдужег распуста (оно од матуре до факултета) сам, шта да кажем, уживао колико сам стизао, што се види и по мањку фотки које би могле овде да кажу нешто о времену кад су снимљене. Тј било је фотака онолико, али личне природе.
Заобилазним стицајем околности сам се обрео на, ваљда, шеснаестом спрату неког солитера у неком од блокова. Нови Београд је још био поприлично нов, ни најстарији делови се још нису офуцали, а они најновији још нису ни постојали.
Било би занимљиво да неко данас сфотка исти призор, са истог места. Добро, тешко да би било под истим светлом, данас је позни октобар а ово је био август. Можда догодине.
Светло се баш потрефило, залазеће сунце је било иза танких облака, сенке благе, практично прелазак из жутог у плави сат (колико је то већ значило црнобелом филму). Тог августа сам ваљда почео да крчкам развијач ИД-19 (како га је звао Илфорд; Кодак га је звао ДС-76), пошто смо набавили те хемикалије и прецизно руско кантарче. Чуј набавили, дошверцовали из Румуније, ако се шверцом сматра куповина робе коју ама нико није ни мислио да контролише. Негативи су одједном синули и мислио сам да сам дохватио таваницу главом, колико сам порастао у сопственим очима :).
И стварно, напокон сам имао и она зацрњења и оне белине какве сам имао још две године пре тога, кад сам Илфордов негатив развијао у позитивском развијачу (Фотокемикином ФР-4), али и много богатије међутонове. Значи, све што сам хтео. Тек много касније ће ми апетити порасти, кад се једном будем дочепао седмог мегапиксела и сировог формата, и навалио да истерујем то исто само у бојама.
А Новобеограђанима остављам да у глави, на мапи, уживо, како већ знају, сконтају одакле је ово снимљено. Јер ја више не умем да нађем.