Grad Tempe u Arizoni je od onih mesta koje kolokvijalno nazivamo “slepim crevima”. Ni po čemu nije poseban sem po tome da se u njemu nalazi Arizona State University koji je, ujedno, i najveći poslodavac u okolini. Po broju stanovnika, Tempe manji je i od grada u kome živim. Kao univerzitetska sredina sa nekoliko fakulteta, očekivao sam da se u njemu formirala makar neka muzička scena, no i pored najbolje volje, nisam mogao da se setim ni jednog imena koj potiče iz Tempe – sem grupe Gin Blossoms.
A i oni nisu bili nešto posebno po čemu bi se pamtili.
Preslušavajući neku od kompilacija koje su se bavile devedesetima, naleteo sam na grupu The Refreshments. Svirali su power pop/rock i razlikovali su se od ostalih na kompilaciji jer nisu mnogo davili sa elementima grungea, čemu su manje-više bile sklone sve američke grupe iz tog vremena. I bili su duhoviti, što im je kod mene preporuka. Dolazili su iz Tempe.
U svojoj kratkoj karijeri postali su veoma popularni na lokalnoj sceni. Pesme su im govorile o opijanju, ženskama, Mexicu iz komšiluka… Ukratko, o svemu onome što je zanimalo ekipu između 20 i 30 godina, kojoj su i sami pripadali. S tim da su im tekstovi, čini mi se, bili daleko bolji od same muzike.
Snimili su ukupno tri albuma. Prvenac su sami izdali i možemo ga odmah zaboraviti. Lokalna popularnost im je pomogla da potpišu ugovor za veliku kuću i ti albumi su mnogo bolji. No, i pored neospornog kvaliteta ta dva albuma, naročito poslednjeg, stiče se utisak da ovi momci nisu imali prevelike ambicije. Dobro zezanje im je više značilo.
“Banditos” im je bila najpoznatija pesma i osrednji hit na alternativnim listama. To je priča o tipu koji kuje planove o pljački u Meksiku, a inspiracija za nju je posledica uslova u kojima je grupa radila. Nije bilo dovoljno love, uvek im je nešto falilo, diskografska kuća im nije plaćala tantijeme, pa su zajednički maštali o tome da skoknu u komšiluk i malo je namaknu. Na ovaj ili onaj način.
Tako The Refreshments ostadoše “čudo od jednog hita”, mada su obećavali mnogo više.