– Ne bi trebalo da imate tako natmuren izraz lica, Jene Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftensone. Ovaj identitet Vam je odličan. Bićete ovde skriveni od znatiželjnih pogleda i niko neće znati da ste “naš čovek”. I znam da sam Vam ovo rekao sto puta, ali i posle suđenja Vam spremamo novi identitet, tako da ćete biti u potpunosti bezbedni.
“Tjah”, “kahm”, “m-h-m” i slični zvučni izrazi izlaze iz usta Jena Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftensona sve vreme Đurađevog monologa.
– Evo, čak i ja koji znam da smo Vas ovde lepo smestili, imao sam problem da nađem Vašu kabinu. Ne znam da li ste primetili da sam bio u onoj kabini do Vaše, ubeđen da ste to Vi, prosto zadivljen kamuflažom koju smo Vam pripremili i prilagodili. Ne, ne, neće to čoveku biti sumnjivo što sam ga oslovio sa Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson, nemajte takvih bojazni, pa nisam ja blesav.
“Jea” je bio dodatak na “ahm” i “m-h-m”…
– Nisam ja koordinator u programu za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala od juče i to samo zato što nemaju koga drugog da postave, gospodine Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftensone. Evo, na primer, baš moja ideja je bila da Vas smestimo ovde na naplatnoj rampi putarine. Toliko ljudi ovde prođe, a niko, baš niko, potpisujem to, ne obraća pažnju na naplatioca putarine.
– Baš vala. – oteše se Jenu konkretnije reči.
– To Vam je skoro kao ono iskrcavanje na Normandiji. Uradili smo baš ono što nijednom nosiocu organizovanog kriminala ne bi palo na pamet. Niko neće očekivati da onoga kojeg treba najviše da skrivamo u stvari postavimo na mesto gde svi mogu da ga vide. Da nisam sam smislio ovu ideju, pomislio bih da je genijalna. Ovako ću ostati samo u krugu moje prirodne skromnosti.
– Izem Vam tu Vašu genijalnost, gospodine Talaševiću. – Jen je samo čekao.
– Ne, ne, nisam rekao da je moja ideja genijalna, niti da sam ja genijalan, samo sam…
– Sklanjanjem od jednog organizovanog kriminala – Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson se sada nije davao prekidati! – doveli ste me u drugi. Ovde svi kraduckaju, i ne postoji način da se ispravno ponašam. Ako počnem i ja, odmah ću im se više približiti i sigurno će me neko prepoznati, ako se distanciram, biću sumnjiv.
– Ali, Jene! Shvatam Vašu zabrinutost, ali drumsku mafiju, odnosno putarinsku mafiju smo odavno iskorenili. Nema toga više. Sad je sistem uvezan, prati i vozače, i radnike. Nemate pojma koliko sam morao da zaobiđem procedura, pa da se ne vodite kao radnik, iako ćete dobijati redovnu platu za to što smo Vas ovde smestili.
– Mogu da mislim. Vi i vaše procedure. I dalje ne mogu da shvatim sam sebe što sam se upustio u ovu avanturu s Vama… – samosažaljivo reče Jen.
– Ma, biće Vam ovde super. Radite samo posao koji priliči tom radnom mestu, pratićemo i štiti Vas kao i do sada. Bitno nam je da nemate manjkove i viškove na kasi, da ne bodete oči s te strane. Ostalo je naša briga. – samouvereno nastavlja Đurađ Talašević.
– Kurs iz računovodstva trebalo je da završim. Muka mi je od Vas. Aj’te Vi samo svojim poslom, a ja da l’ ću i do podneva preživeti ovde…
– Nemojte da ste na kraj srca. Nije baš… – nastavi Đurađ Talašević, ali ga Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson preseče.
– Do viđenja!
– … da smo… Do viđenja.
– I zaobiđite te vaše procedure, pa javite onom Đuri Kavaji iz AMSS-a da vozačima uz srećan put prenese “da spreme tačan iznos putarine”, a ne “sitan novac”. Zatrpaše me vozači kovanicama.