Kakvu god muziku danas da slušam ne mogu poreći da sam prošao i kroz onu fazu kada su se nosile duže kose, zvoncare, košulje sa velikim kragnama i još koješta. Mladalački entuzijazam se nije zaustavljao samo na stylingu već se ogledao i u onome šta imaš u mršavoj diskoteci, pa su se početkom sedamdesetih slušale grupe koje su prve napravile odmak od bluz korena ka čvršćim varijantama roka.
Neću pogrešiti ako ustvrdim da su Deep Purple tada definisali čitav jedan žanr, kao i to da je njihova popularnost u Jugoslaviji bila bez premca.
To, svakako, nije bilo slučajno. Od albuma Deep Purple in Rock (1970), pa sve do Burn (1974), naređali su seriju od šest moćnih ploča koji svedoče o njihovoj velikoj kreativnosti i energiji koja je isijavala na koncertima. Gde god da su se pojavljivali u to vreme pravili su dar-mar, a poznajem i nekolicinu ljudi koji su ih gledali na beogradskom nastupu – pored opčinjenosti celom predstavom i hvalospevima glede svirke, bilo im je potrebno nedelju dana da se povrate od nagluvosti.
Dakle, na koncertima je bilo glasno, sirovo i bez pardona.
U drugu polovinu sedamdesetih Deep Purple je ušao sa idejom da nešto malo i promene – ne možeš stalno prodavati istu pesmu. Zamena dvojca Ian Gillan/Roger Glover sa novim parom David Coverdale/Glenn Hughes na albumu Burn je prošla glatko i neprimetno, a grupa se upustila u snimanje novog albuma Stormbringer, koji će se pojaviti na samom kraju 1974. godine.
Uvodna, naslovna numera, pravo je iznenađenje jer počinje zujanjem sintisajzera, pa verujem da su okoreli fanovi bili zaprepašćeni šta to Jon Lord radi. Priča koja se razvija je još čudnija. Coverdale je u nju uveo mističnog tipa Stormbringera, koji po svemu sudeći ima vrlo nezgodnu narav i sklonost da pravi pičvajz gde god da se pojavi, pa je pametnije skloniti mu se s puta. No, važnije od svega toga, ova pesma fantastično muzički funkcioniše, od diskretnog farbanja sintisajzerima do vrhunski osmišljenog Blackmoreovog soliranja, pa može da stoji rame uz rame sa njihovim najvećim hitovima.
Iako mislim da je album jasno pokazao želju za osavremenjavanjem kompletnog zvuka i promenama, što uvek pozdravljam, zdušno je popljuvan. Ponajviše zbog prosečnih pesama, naravno osim predivne balade “Soldier of Fortune“. Ne zaboravimo: u vreme snimanja ovog albuma, Ritchie Blakmore je već jednom nogom odškrinuo vrata ka sopstvenoj grupi (Rainbow) i sačuvao svoje najbolje pesme za nju.
Tako je ova pesma postala poslednja velika vožnja Deep Purplea pre no što su upali u višedecenijsku fazu kreativnih lutanja.