Kako preživeti turbo-folk i Klepetušu

Dve su stvari koje me ljuto iritiraju kada je reč o takozvanom žanrovskom sortiranju muzike. Jedna od njih je ono kad ljudi nazivaju narodnjacima svo ono audiovizuelno smeće koje se valja po medijima i po splavovima. Takvo imenovanje smatram uvredljivim po celokupno kulturno nasleđe naroda kojem pripadam, ne samo na planu muzike.

Drugo je kad me oni što hodaju planetom znajući sve i bez oklevanja prosipajući to svoje znanje svuda oko sebe obeleže kao nekog ko ne voli narodnu muziku. Elem, “narodnjak” za mene nije ništa drugo nego sleng izraz za “narodna muzika”. Za to što nišči ukusom ono nazivaju narodnjacima nisam odgovoran. Štaviše, trudim se da prema njima budem veoma, veoma neodgovoran.

Uzgredna napomena: biću nazvan cinikom zato što sam ovo napisao. To je sasvim u redu, pomiran sam sa tom kvalifikacijom još od vremena kada sam shvatio da je cinik osoba sa veoma specifičnim poremećajem vida – cinik vidi stvari onakvima kakve jesu, a ne onakvima kakve krdo oko njega želi da on vidi.

No, redom.

Do ove teme sam došao nakon što sam ovog nedeljnog prepodneva, umesto toliko željene dokolice, zalutao na portal koji inače odavno više ne pohodim redovno, pa pročitao ispovest čoveka koji ima muku da izdrži vreme provedeno na svadbama i veseljima, jer ne može da podnese teror one vrste muzike koja se tamo svira, a pošto je u drastičnoj manjini u svom negodovanju, to ispada rogat pred svima. Dobro de, ta ispovest je lažna, reč je o programskoj dramaturgiji tog portala da bi se namakle teze koje u sledećih nekoliko dana treba plasirati u javnost, ali nema veze. Saosećajno se prepoznam sa tim sirotanom iz priče do u detalj, pa mi misli skretoše na tu vodenicu. I umesto da pre ručka popijem rakijicu, kao što dolikuje čoveku koji je svoj vikend zaslužio, ja dozvolim svojoj ludoj glavi da se ponese za sve grdnijom bujicom misli koja je nekontrolisano pokuljala. Pošto je pisanje jedan od retkih načina da kanališem svoju ludu glavu, sedoh za računar.

– * –

Da se vratim jedan korak na čas.

Da vas ne bih držao u neizvesnosti: ova izvedba stare romanse, od koje mi se podigne svaka dlačica na vratu, nešto je od meni najdraže muzike uopšte. Nemojte se čuditi: mene žanrovi uopšte ne zanimaju. Postoje dobra i loša muzika; u svetu dobre muzike postoji ona koja me zanima i ona koja me ne zanima, jer živ sam čovek i imam svoj ukus. Muzika koja je rođena i odrasla u zadimljenim i memljivim kafanama i koja u takvim ćumezima ima svoje mesto pre nego li bilo gde drugde uvek će imati mesto u mom srcu, i ne samo zato što je bilo jutara kada sam zajedno sa muzičarima napuštao kafanu.

Mogao bih da očekujem da neko potegne tezu kako između derneka na svadbi i derneka u kafani nema razlike. Rasprava o tome može da se vodi na dva načina. Za prvu nemam vremena, jer ne može da se završi; a druga rasprava je upravo ovog časa završena.

Takođe… Ako ne prepoznajete apsolutno saglasje između ovog pevanja i onog što se pevalo po pivnicama Čikaga, meni je jako žao zbog vas, ali vam ne mogu pomoći, a ovaj tekst nije za vas. Oprostite mi ili nemojte, a odluku mi ne morate saopštavati.

Možda je neprilično što ovde koristim lik veličanstvene pevačice Ljiljane Petrović.

I da se razumemo: mislim na onu, danas nažalost pokojnu, Ljiljanu Petrović, Romkinju koja je završila srednju muzičku školu, a onda pevala u kafani ceo život, osim onog perioda kad je prala klozete po Nemačkoj da bi prehranila decu i tamo su je pronašli članovi Sevdah reunion benda… A ne mislim na onu Novosađanku Ljiljanu Petrović što je podsećala na goluždravo vrapče i 1961. nastupila na Evroviziji, a posle pevala na šlager-festivalima Jugoslavije šezdesetih dok ti festivali nisu lagano implodirali.

S druge strane, ako postoji apsolutna antiteza onome o čemu danas ovde pričam, to je onda onaj neveliki opus koji je snimila Ljiljana Petrović (kasnije Petrović-Batler; to prezime je uzrok one sudbine u Nemačkoj), stamena muzika za koju bi ponekom posetiocu kafane trebalo lekarsko uverenje da čuka može da izdrži bar do ponoći… Mada pravo ludilo kreće negde u vreme kad pekari počnu da mese testo za burek, između tri i četiri ujutru. Ali, to turbofolkeri nikad neće znati, jer oni ne smanjuju glasnoću onoga što slušaju na splavovima, a ujutru umesto bureka konzumiraju energetske napitke.

– * –

Čujte, drugari: učinićete sebi uslugu ako ovde prestanete da čitate tekst.

– * –

Zajednički naziv za gorepomenuto smeće, znate na koje mislim, jeste “turbo-folk” (i da, potrebna je crtica). Tvorac tog pojma je Rambo Amadeus, koji sa velikim strpljenjem objašnjava svima koji ga pitaju nešto drugo o turbo-folku da se taj pojam danas koristi pogrešno u odnosu na ono što je on mislio kad ga je prvi put upotrebio. Elem, turbo-folk je svako pospešivanje sagorevanja naroda, razbuktavanje najnižih strasti kod homo sapiensa. U prenesenom značenju, bez promene suštine, turbo-folk se tumači kao korišćenje tehnologije na neodgovarajući način, zapravo svako namerno delovanje u kontekstu dobrovoljnog odricanja od kritičkog razmišljanja.

Dakle, nije to obeležje samo za muzičko čudovište koje je rođeno negde u krajevima gde je socijalni kratki spoj izazvan dodirom osmanlijskog muzičkog terorizma i balkanskog upražnjavanja tradicije u drumskim kafanama i pod vašarskim šatrama. U času kad je tehnologija udaranja populusa informacijama u čelo postala dostupna, taj kratki spoj se pretvorio u orgiju i ona traje već skoro 30 godina. Razmere perverznosti koje je turbo-folk do danas dostigao svakako su vam poznate makar po čuvenju.

Dakle, nije reč samo o tome da se smejemo glupostima poput fotografije prevoza kupljenog teleta od pijace do kuće na zadnjem sedištu Lade Nive i uobičajenim scenama nečije blamaže na svadbi koja traje tri dana umesto tri sata. Turbo-folk je kad svojim očima gledam kako momak od svojih 22-23 godine parkira veliki traktor pred restoranom u koji smo svratili na ručak, negde na sredokraći između Kraljeva i Kruševca, te uredno odeven (sa sve snežnobelim frotirskim čarapama preko kojih nosi crne mokasine) ulazi u restoran gde ga već čeka društvo koje na njegovu pojavu ispušta zvukove nalik onima kad navijači na stadionu slave gol koji je upravo dao njihov ljubimac, a potom, pre nego što sedne, vičući tako da ga svi prisutni dobro čuju, za društvo od deset momaka za stolom naručuje četrdeset piva i četristo ćevapa, te da se stavi novo jagnje na ražanj samo za njih.

Turbo-folk je situacija kad ona drombulja Klepetuša mrtva ‘ladna profesoru univerziteta, autoru nekoliko naučnih dela na polju sociologije, upada u reč i objašnjava mu šta je taj i taj pisac hteo da kaže u svojoj knjizi, a čovek, šta će, kiselo se nasmeši i ućuti, jer je poodavno ovladao dragocenom veštinom blaženog ćutanja. Turbo-folk je kad ta ista Klepetuša urliče u tonskom studiju kroz Auto-Tune, a svaku ponudu na televiziji da “sad i ovde” zapeva nešto bez matrice dočekuje spektakularnom paletom izgovora čiji obim i veština upotrebe zaista zaslužuju poštovanje. Turbo-folk je kad nesrećne devojčice čestitog glasa, namučene nemašitnom i hipnotisane idejom da je jedini uspeh u životu kad namakneš velike pare za kratko vreme, dobrovoljno trpe ponižavanje da im Klepetuša pred auditorijumom objašnjava kako se peva.

Turbo-folk je kad političar naredi koordinatoru kapitalne investicije da prejebe gradnju pomoćnog artefakta mimo projekta i mimo brižnih upozorenja struke, a polovinu novca koja pritom nije potrošena da preusmeri za potrebe delovanja njegove političke stranke, pri čemu niko neće biti kriv ni za posledice, a kamoli za uzroke, a dodatne troškove ponovne gradnje će snositi ceo narod solidarno. Turbo-folk je kad se naglo smanji stopa nezaposlenosti tako što se smisli novi birokratski gambit, pa se sa evidencije odjednom precrta veći broj nezaposlenih nego inače. Turbo-folk je kad penzioneru skinu s penzije 10.000, pa mu posle četiri godine dodaju 5.000, bez namere da ga obeštete za taj period, a onda mu u facu kažu da sad ima najveću penziju u istoriji, te da je to zasluga ove vlasti i ničija više.

U potonjim varijacijama, narod je najveći turbo-folk činilac.

Turbo-folk je sve što vam stvara kamen u želucu a što ste nemoćni da sprečite. Najgore od svega, i to bez izuzetka, jeste to što većina voli te artefakte, ne hajući za narodnu poslovicu koja saopštava smerove afiniteta prema glupostima u životu ludog i pametnog.

A onda, kad se najmanje strašna alotropska modifikacija turbo-folka, a to je zvučni zapis u čijem korenu nastanka se ne nalazi ništa legitimno osim želje za sticanjem novca, pojavi ispred mene u nekom najavljenom, ali svejedno nesrećnom trenutku onog dela društvenog života na koji sam primoran, a ja onda naglas izrazim svoje spontano odricanje i nameru za poništavanjem tog iskustva, budem okvalifikovan kao negativac od strane onih koji su u životu manje knjiga pročitali nego što su cipela pocepali.

I naročito, među takvima, obožavam one koji ka meni učine grimasu “Jej, ala ti ne umeš da se zabavljaš!” i, naročito, “Jav, pa ti ne voliš narodnjake!”.

A, jebote. Koliki turbo-folk je tek to.

A znam i za veći, desio mi se odavno i još odzvanja u glavi. Doduše, samo ponekad.

– * –

Beše to negde u proleće 1996. godine, ako se dobro sećam… Za potrebe nekakve radio-emisije koju su kikindske domaćice slušale dok kuvaju ručak nedeljom, a zahvaljujući lobiranju nekih kućnih prijatelja koji su tada bili angažovani na tom radiju, urednica i voditeljka tog programa pozove Jasnu i mene da dođemo u studio i dva sata ćaskamo na razne lake teme. Beše to bez naročitog povoda: Jasna je u našem malom gradu tada naročito bila poznata kao izvesno najbolja pevačica među amaterima, a sa amaterskim bendom koji su činili takođe visokoobrazovani ljudi nastupala je povremeno u nekim viđenijim lokalima u varoši. A palanački mentalitet je učinio da ja ispadnem nekakvo čudo na polju informatike zbog dekadentnog principa da svoj posao radim onako kako rade profesionalci, bez improvizacije i bez “lako ćemo”, pa se pročulo da sam čak i originalni softver kupio, pa sam još ispao zvezda iz nehata jer sam tada redovno pisao za nekakav stručni časopis. Pride me je urednica poznavala još od vremena kad se dvanaestak godina ranije veliko društvo okupljalo i družilo u pozorišnom klubu, pa znala o mojoj ljubavi prema muzici, knjigama, filmu i ostalim trivijalnim temama koje daju šlagvort za emisiju tog formata.

Kako je to običaj u toj emisiji nalagao, gosti biraju muziku; počivša Radio Kikinda je tad imala znamenito bogatu fonoteku, čak sam bio angažovan u nabavci jednog dela tog sadržaja. Ali, šta da puštaš domaćicama u nedelju u 11 sati pre podne? Muzika koju ja volim da slušam tu baš ne ide, mada sam bio u iskušenju da zavarim nešto iz berlinske faze Davida Bowieja… Dogovorimo se Jasna i ja da će ona birati ozbiljniju narodnu muziku – Cuneta Gojkovića i Maru Đorđević. Ja sam se i dalje dvoumio da li da biram isključivo cigansku muziku ili možda nešto od kafanskog repertoara šire vrste (recimo, Toma Zdravković, “Prokleta je ova nedelja“…). Na kraju sam odlučio da se zadržim na lakšim numerama Indexa i nekim manje popularnim pesmama Zdravka Čolića. Kao prvu pesmu, izabrao sam “Juče još” i kao razlog za izbor objasnio da tu interpretaciju smatram verovatno najboljom muškom vokalnom izvedbom u pop muzici Jugoslavije uopšte, baška autorski rad i neverovatna gitara Josipa Bočeka.

Kada se emitovanje pesme završilo, u dogovoru da dalje ćaskanje izvedemo iz te čudesne pesme, ja samo rekoh:

– Šta velite za tu gitaru? Ne mogu da odlučim da li mi se više dopada Zdravkovo pevanje ili Bočekovo sviranje.

Na to ludača, mrtva ‘ladna, u etar pusti sledeće pitanje:

– A vi, Dragane, znači ne volite narodnu muziku?

Tog trenutka, pre nego što sam ja uspeo da kažem bilo šta, Jasna je bešumno načinila gest molbe ka meni, a onda sevnula na voditeljku očima. Usledile su beskonačno duge dve sekunde tišine koje su trajale kao gladna godina. Voditeljka je pretrnula i načinila neku četvrtastu facu na pola puta između “sad ću prsnuti u smeh” i “sad ću zaplakati”. No, uto ja krenem da vrpčam nešto okolo-naokolo, bez ikakve namere da joj dam odgovor na pitanje. Tema je ipak nekako vraćena na to šta ja od muzike volim ili ne volim, pa sam najzad glasno rekao da jedino ne mogu da podnesem osmanlijski terorizam koji javno upražnjava jedan od nekolicine muzičkih urednika tog radija i da zbog toga ja više taj radio ne slušam.

Nisam tada znao za pravu definiciju turbo-folka, onu na koju nas je podsetio njen kreator, a nisam ni koristio tu kovanicu. Bilo je to vreme neposredno nakon Dejtonskog sporazuma, vreme u kojem je trebalo da počnemo da ližemo rane nastale zbog krvavog građanskog rata i da nekako počnemo da živimo. Po dve hiljade godina starom i toliko dokazano uspešnom principu “hleba i igara”, muzički teroristički pokret na radiju i televiziji je bio dirigovan u medijima sa državnog vrha, a tom sistemu programirane masovne hipnoze je pripadao i radio u kojem smo tog časa sedeli. I Jasna i voditeljka su vrlo dobro znale da je muzički urednik na kojeg sam mislio upravo taj koji je u tom času iza stakla. On nije registrovao šta sam rekao: video sam ga kako upravo pakuje album Ako priđeš bliže u omot, a zatim jednom rukom podiže facu Zdravka Čolića ka meni, a drugom palac ka meni, sa blagotelećim smeškom. Sa usana sam pročitao da mi kaže “juče još!” i klima glavom kao da je otkrio ne znam šta, a ne pesmu za koju do tog časa, sad je bilo očigledno, nije znao.

– * –

Najveći lični doživljaj turbo-folka sam tek morao da dočekam da se decenijama kuva, a potom izlije poput… Da vam ne gadim popodne.

Elem, sledećih petnaestak godina od te radio-emisije, taj mamlaz mi nije govorio “zdravo” ili “dobar dan”, kao što bih ja rekao njemu u trivijalnoj pristojnosti pri susretu na ulici ili u kafani, već “Ej! Juče još!… A? A?”. A Kikinda je mala varoš i ljudi se često sreću… Prestao je kad mu je neko rekao kako ja imam “mnogo MP3 muzike kod kuće”, što u tom času, doduše, jeste bila istina, ali ja se time nisam hvalio i zajednički poznanik koji se izlajao je pretrpeo naročitu grdnju od mene nedugo potom. No, beše kasno: taj nesrećnik, koji nije bio samo trećerazredni muzički urednik, nego i osrednji kafanski muzičar, pa se identifikovao sa onim što je Jasna nekad bila angažovana, mada to nije bila ista kategorija, ozbiljno je zamišljao da zaslužuje nekakvo uvažavanje zbog toga što radi. No, svaki put je pri susretu počeo da izgovara iste, ma potpuno iste reči: “Zdravo! Ej! Moram jednom da dođem kod tebe, da pregledam i uzmem šta mi treba od MP3 muzike!”. I tako sledeće dve godine, nema veze što sam govorio “Pa dobro, dođi” iako to nisam mislio, nego sam računao da će ostati na rečima, a ja ću ga već nekako iskulirati ako stvarno navali.

A onda, jednom je proviđenje htelo da dotični i ja zaglavimo čekajući na šalteru banke, jedan pored drugog. On je, naravno, zapodenuo razgovor na temu MP3 fonoteke, a ja nisam imao kud da pobegnem. Rekao mi je kako ima već 47.000 pesama u fonoteci i kako zna tačno da pronađe šta mu treba u nekom času.. Ajde! – pomislih, ali sam prećutao da ja imam samo 11.000, ali albuma, uredno katalogizovanih, a takođe znam gde se šta nalazi. Nego me je ozbiljno načepio kad se zapravo odao i rekao mi da on želi da vidi tu moju fonoteku da bi dopunio fond muzike na radiju na kojem radi. Sve mi se pomračilo u trenu. U slici koju sam zamislio tog trenutka, ogromna rampa ne samo da je tresnula pri spuštanju, nego je usput i klepnula tog mamlaza po onom niskom čelu. Uglavnom, nisam dugo čekao da ponovo kaže ono što je već rekao čim smo se videli i pozdravili:

– Nego… Moram jednom da dođem kod tebe da…
– Ne moraš.

Trebalo je videti tu facu. Jednom sam video takvu facu na jednom medvedu u nekom crtanom filmu.

– Pa dobro, šta se ljutiš…
– Ne ljutim se. Daviš me, bre čoveče, već dve godine pričaš kako moraš jednom da dođeš. Ili dođi ili nemoj, meni je svejedno, ali da znaš da ja Radio Rajki (tako sam nazivao taj radio još od onog vremena, da ne objašnjavam zašto, prim. Grba) neću pomagati da koristi piratske sadržaje u emitovanju programa.

Bog da me ubije ako mogu da se setim da li je taj rekao ijednu reč više dok prvi od nas nije izašao iz banke, ko god to beše. Znam samo da od onda okreće glavu od mene, uz moju iskrenu zahvalnost.

Juče još. Sutra opet.

– * –

Znači, niste me poslušali. Pa, dobro. Ja i dalje mislim da biste učinili sebi uslugu da ste na onom mestu prestali da čitate tekst. Ne dajem sebi pravo da vas osuđujem zbog namere da potražite neki smisao u mojoj ciničnoj pripovesti. Ako ste ga pronašli, drago mi je. Ja baš i nisam više siguran da li sam uspeo da sprečim da se strmopizdim u turbo-folk.