– Pile tetkino, šta ćeš da ti tetka pošalje od muzike? Nisam ti slala paketiće, evo prošlo već nedelju dana. Brinem se da ti se nije šta desilo. Da nisi bolestan, kuku tetki?
Moja tetka iz Kalinjingrada je draga osoba. Koliko me voli, valjda govori činjenica da me i dalje oslovljava sa “pile tetkino”, ne obazirući se na moje sede zaliske.
– Slušaj, tetka, malo sam opterećen drugim stvarima i ne mogu sad da mislim o tome. Uzdam se u tvoj perfektni predosećaj da ćeš pronaći nešto novo, po mom ukusu, a da me baš iznenadi.
Nije trebalo to da kažem.
Tako mi i treba kad puštam druge da mi ubacuju mine u dnevni raspored. Sad opet neće biti spavanja.
To da volim tzv. progresivni rok, nije nikakva tajna. To da volim iskušenje slušanja muzike koja ne služi samo za prostu popunu prostora i vremena, već i za stimulaciju protoplazme između ušiju, zna svako ko je čitao moje tekstove. Poneko zna i to da sam poslednjih dvadesetak godina, zahvaljujući braći oldvejverima, upoznao i veoma zavoleo italijansku progresivnu scenu. A barem nekolicina zna i to da sam ja taman toliko neorganizovan da manje-više nikad ne mogu da postignem više od 24 efektivna sata u danu, pa mi neke pojave vredne pažnje izmaknu i zagube se u prašini kao da ih nikad nije ni bilo, e samo zato što sam se preopteretio željom da sabijem dva efektivna dana u jedan kalendarski.
Zato moja tetka iz Kalinjingrada zna baš sve što treba da bi me privela muzici koju volim. Jedino nikako da nauči da kad mi zavali nešto baš zanimljivo, ja onda moram da skratim već prekratko spavanje da bih nekako postigao, jer ne mogu pred njom da se brukam da ne čujem sadržaj paketa koje mi redovno šalje.
Uglavno, kako sam se ono izlajao, tako mi je juče i stigao novi album grupe Syndone.
Ne znate ko su oni, je li tako? Recite da ne znate, biće mi lakše. Jer, ja do jučerašnjeg raspakivanja paketića nisam znao za njih, bez obzira na to što je reč o aktuelnoj italijanskoj sympho/prog rock grupi čiji je album Mysoginia (2018), koji je objavljen pre tri nedelje, sedmi studijski u 27 godina dugoj karijeri.
Pošteno je da priznam da sam se blago šokirao. Pojedinci u bendu su virtuozi, svi odreda. To pak nije toliko bitno kao egzibicija, jer je za zadovoljenje kompleksnih ideja angažovan i simfonijski orkestar, dakle sve je podređeno strukturi. Do časa kad sam počeo da pišem ove redove, treći put se utapam u album, a današnju pesmu sam izabrao upravo po tome što sam nju slušao u času kad sam otvorio pisaljku za blog.
Šta se ovde sve može čuti! No, moja standardna zbunjenost bi mogla najlakše da se prikrije kvazistručnim nabrajanjem svega na šta sam se asocirao dok sam slušao album. A ne samo da čujem italijanske kolege (često Le Orme, na mahove Premiata Forneria Marconi), nego i mnogo šire (simfonična monumentalnost koju, recimo, ima The Enid, ali i sitan hekleraj krupnom armaturom ritam sekcije, poput rane faze Porcupine Tree, grupe Transatlantic ili pak Flower Kings). I verujte mi na reč, morao sam da proveravam da nije nekim slučajem Carl Palmer bio prisutan na snimanju ili je samo reč o značajnom uticaju ELP u produkciji…
Ali, poređenja su bez veze i ne uzmite me za ozbiljno: opisivati nešto nepoznato kao niz labavih asocijacija na nešto poznato predstavlja veoma loš alibi za činjenicu da mi je to, zapravo, uopšte bilo nepoznato. Malčice se loše osećam zbog toga, jer ovo nisu neki levaci, već majstori od zanata koji su dugo na sceni. Još nisam čuo druge materijale, čak ni na Cevki, ali ozbiljni izvori kažu da u opusu grupe nema loših ostvarenja.
Ako je za utehu, dobro se osećam dok slušam ovu muziku. I zato, tetki sam već napisao pisamce u kojem joj se žalim da me je minirala kao poslednjeg dripca i da sad nema kud, nego da kako zna i ume pronađe i ostalih šest albuma Syndone i pošalje mi ih što pre.