U vreme kada se Novi romantičari nisu skidali sa MTV-ja pojavio se, bukvalno niotkuda, čovek čija se muzika rezlikovala od svega ostaloga što se sviralo u to vreme. Verovatno je i sam Nik Kershaw bio iznenađen sopstvenim uspehom, jer se dve godine nije skidao sa top lista i sipao uspešne pesme kao iz rukava (“Wouldn’t It Be Good“, “I Won’t Let the Sun Go Down on Me“, “Dancing Girls“, “Don Quixote“, “The Riddle“…).
I to nije bilo sve.
Njegova prva dva abuma, Human Racing (1983) i The Riddle (1984), jasno demonstriraju kako pop muzika može da bude ozbiljna, a ne trivijalna i svakako spadaju u sam vrh tadašnje produkcije. Pored toga što je Kershaw odličan songwriter, on je i vrhunski pevač i gitarista, mada svira i sve ostalo što mu dođe pod ruku.
Na Live Aidu 1985. nastupio je posle grupa The Style Council, The Boomtown Rats, Ultravox i Spandau Bullet, što dovoljno govori o njegovom tadašnjem statusu u poslu… 
Da bi neposredno posle toga potpuno nestao sa medijske scene. 
Zaista ne znam šta je tome bio stvarni razlog – ponegde se pominje da je bio sit glamuroznog života i hteo da se posveti porodici. Tokom osamdesetih, snimio je još dva albuma koje su kritičari dobro ocenili ali, kao ni svi ostali kasnije, nisu privukli pažnju publike. Jedini zaista veliki uspeh ostvarila je njegova pesma “The One and Only“, koja je postala globalni hit, no pevao ju je Chesney Hawkes.
Na današnju pesmu sam sasvim slučajno nabasao. Na trenutak sam pomislio na Calexico, a onda sam reagovao na glas koji dobro poznajem. Kershaw, karipski ritam i pomalo tex-mex začina nije kombinacija koju bih očekivao, stihove treba odmah zaboraviti, ali je to bio dovoljan razlog da potražim album. I da znate, To Be Frank (2002) je odličan, mada drugačijeg zvuka od onih ranih, što je, očigledno, razbesnelo američkog recenzenta koji ga je popljuvao. 
U svojim zrelim godinama Kershaw je promenio društvo u kojem se kreće. Sa Eltonom Johnom imao je nekoliko kolaboracija i on ga je zdušno nahvalio kao jednog od najboljih songwritera svoje generacije. Na solo albumu Still (1991) Tonyja Banksa, klavijaturiste Genesisa, otpevao je vokale i koautor je par pesama. Naš prijatelj Steve Hackett ga je pozvao da ponovo snime pesmu “The Lamia” za njegov album Genesis Revisted II (2012), a pojavljivao se i na promotivnim koncertima za njega kao special guest star… Malo li je. 
Ja imam zabavu za nastupajući vikend. Tetka iz Kalinjingrada mi je poslala albume Nika Kershawa koje sam propustio i ne sumnjam da ću se dobro provesti. 