Skoro da je 50 godina kako sam se upoznao sa radovima Sir Rodericka Stewarta. Slobodno mogu da kažem da sam uz njegovu muziku rastao i sazrevao, bio sam fasciniran njegovom sofisticiranom elegancijom i rafiniranim ukusom za žene, pa je u neku ruku postao moj tinejdžerski idol koga sam pokušavao da oponašam. Toliko da sam se oženio u odelu koje je ličilo na jedno od njegovih. 
Jedino u čemu smo se razlikovali je bila boja ženske kose koju smo preferirali.
On je celi život pored sebe isključivo birao plavuše i ostao je dosledan u tome, a ja sve ostale nijanse. 
Solistički opus Roda Stewarta prostire se na tridesetak studijskih albuma, a one rane i danas često slušam jer su, zaista, impresivni. Na njima nema kalkulacija, besprekorno su odsvirani, pesme pažljivo odabrane, a o upečatljivim izvođenjima nema šta da se diskutuje – Rod Stewart je bio i ostao jedan od najvećih pevača svih vremena.
Selidbom u Ameriku stvari su se, u neku ruku, promenile. Stewart je izgubio autentičnu rokersku ekspresivnost nauštrb komercijalnog pristupa najvećem tržištu na svetu, što je potpuno legitimno sa njegove strane. Po inerciji sam nastavio da slušam njegove nove albume koji nisu bili loši, ali su listom bili preproducirani, prilagođeni ukusu američke radijske publike i kratko su mi se zadržavali u ušima. Preživeo sam i pet izdanja Velike američke pesmarice, album sa božićnim pesmama i još neke kojima se ne sećam imena sve u nadi da će se onaj stari Stewart, možda najveći solo pevač naše generacije, ponovo vratiti.
I vratio se novim albumom Blood Red Roses (2018).
Na njemu nema grandiozne produkcije, studijskih trikova, sintisajzera i ambicioznih aranžmana, već zvuk podseća na ono što od Stewarta odavno nismo čuli – mnoštvo akustičnih instrumenata i “organska” prateća svirka koja je, dakako, prilagođena današnjim zvučnim standardima. U većini pesama autorstvo deli sa svojim višedecenijskim saradnikom, klavijaturistom u pratećem bendu Kevinom Savigarom.
Stiče se utisak da su sve pesme dugo sazrevale u njihovim glavama. Ima tu svega i svačega: malo popa, živahnih rockera, dramatičnih balada, folka, bluesa, soula, pa čak i diska… Nađe se za svakoga po nešto: “Farewell” je oproštaj od starog drugara iz londonskih dana, “Grace” je snažna, emotivna priča o irskom odmetniku koji se venčava nekoliko sati pre no što će ga smaknuti, itd…
“Didn’t I” je tužbalica roditelja koji sede u bolnici pored ćerke koja se predozirala i pitaju se u čemu su pogrešili…
Iako je Rodu Stewartu 73, očigledno je da ni malo ne posustaje i da se vratio na najbolji mogući način onome što najbolje radi. Glas ga ni malo ne izdaje, pa očekujem da će se držati ovog smera sve dok “onaj s kosom” ne dođe po njega.
A to niko od nas ne može da izbegne. 