Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Eric Idle, jedan od članova legendarne glumačke grupe Monty Python, u više navrata je prepričavao sledeću anegdotu:
Vozio sam se kolima autoputem u blizini LA-ja. Normalno, svirala mi je muzika sa radija. U jednom trenutku DJ je najavio pesmu grupe Toad the Wet Sprocket. Malo mi je falilo da sletim u kanal.
Oni koji su, poput nas samuraja, odrasli uz skečeve Monty Pythona, možda će se setiti i onoga posvećenog rok muzičarima.
радња је можда затворена али није сва роба склоњена
Фебруара 1976, таман у некој паузи оног великог снега, скрпимо некако да обиђем друштво по Немачкој и Холандији. Долазили они овамо више пута, ред је да се узврати посета. И тако доживим свој Ватерло (како је пар година пре тога пропевала Аба, она са два б).
Наравно, ни у каквој бици нисам био. Трг се зове Ватерло, у Амстердаму је, и негде раније тог дана је снимљено и оно са почетка оне кафанске серије. Доба дана је скоро сутон, целог дана је било сунчано, наместио се таман прелаз из жутог сата у плави (и, срећом, остало ми довољно снимака, јер је буџет за ову недељу био једна ролна црнобелог и једна ролна слајдова). Него, откуд овакав неред?
Ne taj Džoni na kojeg ste pomislili.
Zvuči poznato? Sa mesta odakle poznajete ovu pesmu valja da koraknete još trideset godina unazad.
Ako priupitate bilo kog velikog gitaristu koji je danas u poznim godinama o njegovim muzičkim uzorima, verujem da će mnogi od njih pomenuti Dicka Dalea. Većini mlađe publike ovo ime ništa ne govori, jer su se rađali u vreme kada je Dale već inovirao sviranje električne gitare i, praktično, izmislio jedan muzički žanr. No, njegova vanserijska tehnika i poslovična žestina na nastupima ga svrstavaju među najveće gitariste koji su hodali ovom planetom.
A odrednica surf rock danas je dobro poznata.
Prvo lucidna dijagnoza, a zatim apel barem onima koji su zadržali zrnce zdravog razuma u svojoj glavi.
Zlatno doba protestnih pesama možemo komotno da smestimo u šezdesete. Iako ih je bilo i pre i kasnije, u toj deceniji je postojala idealna klima za takvom vrstom izražavanja. Mediji su se oslobodili stega establišmenta, deca cveća su se razuzdala i uživala u novostečenoj slobodi, sve dok se ekipa na vlasti nije snašla i povukla ručnu. Brzo su pacifikovali nemirne duhove koji su imali sopstvene stavove uključujući ih u poslove, a nagomilanu energiju usmerili ka pričama o avionima, kamionima, kućama, bazenima i sveopštoj potrošnji, što je i uzrokovalo da stignemo dovde gde sada jesmo.
No, nisu se svi predali i prodali svoje stavove i ubeđenja. Stalno se pojavljuju neki interesantni ljudi koji i dalje misle da se rečima i muzikom može promeniti svet.
Posle prvog ugođaja slušanja virtuozne svirke, lagano počinjete da otkrivate dublje slojeve. To je najvažniji razlog zašto je ta muzika toliko prijemčiva.
Busanje u junačke grudi i pozivanje na svetlu tradiciju je prisutno kod svih južnoslovenkih naroda i narodnosti sa kojima smo nekada delili zajedničku državu. No, kada je muzika u pitanju, rovovi su i dalje veliki i duboki – gotovo je nezamislivo da se posegne u bogato nasleđe, obrade tradicionala su uvek bile na nivou statističke greške, a prezriv odnos “rokera” prema “narodnjacima” je postao opšte mesto.
Nešto zaista nije u redu sa podnebljem na kome živimo. Zapravo, sa ljudima koji su ukopani u prošlosti i ne žele da promene svoje stavove za milimetar.
За утеху, пролеће је било нешто кишовитије, са пљусковима у априлу.
Након посне 1975. улетео сам одмах у много богатију 1976. Као прво, зима је била бела, након читаве серије зима без снега. Чак се сећам да је нека млада мамица гурала клинче у колицима, клинац се дере, снег пада, а она њему “не бој се ништа, то је природна појава”. Утешила га, вала, каогод што би само др Тешић умео.
Снег се, зачудо, држао дуго и високо. Мислим да ми за ово није ни требао статив, јер то је она година кад ми је најзад успело оно са развијањем у ИД-19 целих 30 минута уместо прописаних 18 чиме се добијала осетљивост од сулудих 33 степена ДИНа, и зачудо зрно није било “ко дечија глава”, како су тада говорили у клубу. А и контраст није испао лош. Светле тачке на снегу овог пута нису од прљавштине на снимку (тад сам већ научио да се са глатке стране негатива капљице скидају меким тоалет папиром), него се то пресијавају кристали воде. Познати као хуљице па хуљице.
Овде би добро наишао неко да спомене грталицу, па да му одмах увалимо лопату и гледамо га мало преко нишана док не почисти. Као што се види из приложеног, ово је чишћено већ неколико пута, па је онда пало још.
In memoriam: Bernardo Bertolucci (1941-2018)
Suština pasijansa se oprašta od velikog umetnika, čoveka koji je svojom vizijom udahnuo nešto svoje svetskoj kinematografiji i postao uzor.
Neki će ga pamtiti po mračnom ostvarenju “Poslednji tango u Parizu” (1972), drugi po veličanstvenom epskom fimu “20. vek” (1976). Ali, činjenica je da je Bertoluči svu raskoš svog genija pružio tek u vrhunskim produkcijama koje su se okrenule kulturama o kojima ne znamo ništa: u filmovima “Poslednji kineski car” (1987) i “Mali Buda” dostigao je pravo na besmrtnost.
Putuj na oblacima svog dela, Majstore. Pamtićemo te.
