И најзад једна права насумица, јер… ове се фотке уопште не сећам. Оно, није да сам неки светски шампион Баната у добром памћењу, али за практично све фотке које овде окачим знам бар приближно кад, тачно где и углавном како и зашто сам их снимио. Ово, међутим, јок.
Знам само заобилазно. Исти негатив као 1975.1, дакле мај-јун. Где? Па, моја соба, каква је тада била, и фотеље још нису добиле оне лудачке прекриваче од златножутог плиша, какав је данас немогуће наћи. Ћилимови на поду. Не виде се боје… а штета. Видеће се, можда, ако наиђе нека, сликала се та соба подоста. Како и зашто? Вероватно натуралистички троножац (дупе на кауч, лактове на колена), и зато да се мало поиграм својом најближом околиним (не волим реч окружење, откако је постала политичка коректура за опкољавање).
Као што сваки млади режисер кад тад сними филм који се бар делом догађа на Академији/ФДУ, или му је бар један од ликова млади режисер, као што сваки писац кад тад напише нешто што се догађа на његовом факултету или је бар неко од ликова професор тамо, тако и сваки фотограф кад тад заглиби у стону фотографију, на којој поређа шта му се већ затекло из радње. После кажу да опанчари иду боси.
Стање по попису је једнако стању по књигама, попис се слаже. Јер књиге немају појма: нема месец како смо причали о својим покушајима да свирамо флауту, и кад сам то написао био сам скроз убеђен да сам ту дрвену зајмио 1972. Међутим не, слабо је памћење, ево ње на овој фотци, тек 1975. Слабо се уочава јер је црна на тамном, али се бар пресијавају прстенови, а лепо се види и она најдужа клапна спрам крагне. Дрвена блок флаута (тј мало јача фрула, и кажем дрвена јер смо после имали и пластичне, које исто лоше звуче) вири у доњем десном углу.
У дну фотеље се види увећање (на јебитачно огромни формат 13х18!) фотке снимљене одмах уз ону с краја претходне године, као и још две-три из те серије. Шта ми би да се рескирам за пакло тако левог формата, не знам. Добар је само за лепљење у албум (што никад нисам радио, превелик избор) – није изложбени формат.
Идемо даље, антипедагошки (од даљег ка ближем, од вишег ка нижем). Пакло филтер Југославије, што сам пушио експериментално, можда две недеље, па одустао. Није лежала, осим на једном месту где је ваздух нешто специјално, ал’ тамо би ваљда и Ибар ваљао. Ал’ сам био принципијелан – још тада сам се држао начела да пушим најјефтиније које могу да поднесем :).
Књига, Хајнрих Бел, “Где си био, Адаме”. Ех, та времена кад се преводило и са других језика, па то чак излазило и у џепном формату. Злотвори тоталитаристички гледали да чак и таквим триковима (јефтиним књигама, по цени мањој од два пива) утерају страх и трепет културе народним масама.
Брескве, јабуке, крушке на тацни десно, и опушак од брескве лево. Тада сам још био гадљив на длачице на љусци брескве, па сам љуштио. Холистички приступ је дошао много касније. Те тацне су играле у неком домаћем филму, тј тај модел и дезен, госпоји се чини да је била “Национална класа”… хм, да проверимо. (пауза, налазим га на цевки, вртим убрзано) Аха, ево га:
Није да се нешто јако виде, али смо их препознали. Тих тањира више нема, ал’ ето остали у књигама.
И на крају, пакло батерија домаће производње, тип ер шест, 4 комада. Тада су нам баш стандардизовали батерије, онако по европски, свело се на једва десетак типова, од 6 до ваљда 20, само парни бројеви, и чинило се да су проблеми са типовима батерија решени. Исте ознаке су важиле било где у Европи и значиле су исто. Данас се то поправило, уведене су неке америчке ознаке, А, АА, ААА (срећом, ту су стали), а батерије за телефоне, фоткалице и остала носива сокоћала су читав телефонски именик.
Остаје мистерија на којој је то књизи лева тацна. Да нисам то опет покушавао да читам Уликса? Дебљина одговара. Или је то само кутија од фото папира.