Kad neko OVAKO cepa za drugi bis, možete misliti šta je bilo pre…
… a bilo je.
Za ljubitelje spiskova, sviralo se ovo. Ceo album In the Flat Field (1980) u jednom dahu, i bez pauze za bilo koga. Nemilosrdno. Pet minuta da čovek predahne pa dalje… pa pet minuta, pa bis (ako se ja pitam, prvi bolji nego drugi!), pa pet minuta, pa bis (drugi žešći od prvog, vidi gore).
Ali, da počnemo iz početka. Koncert bismo možda i propustili da nije letos sevnula sažeta poruka od brata Greme sa linkom ka najavi. To je, naravno, bilo dovoljno da omladina krene u pretragu štakakogdekokoliko i obavi fizički deo posla nabavke karata. Opet novembar, opet Beograd, opet koncert… dosadni smo! Onda saznasmo da je koncert zbog velikog interesovanja (AJDE!!!) premešten iz Doma Omladine u Hangar (Hangar?!? Gde je to?!?) koji smo našli na mapama, i o kome, shodno višedecenijskom odsustvu iz Beograda, baš ništa nismo znali.
Došavši dan i po ranije, video sam se sa nekim ljudima sa kojima sam proveo dosta vremena pre jedno 30tak godina, koji su me odmah obavestili o koncertu, i sa kojima smo i bili na koncertu. Od njih sam dobio više informacija o Hangaru, i sve je obećavalo. Naravno, nađosmo se pred koncert, u nalaženju Hangara prativši buljuke ljudi obučenih – zanimljivo! – većinom u crno, sa zanimljivim frizurama i šminkom, a bogme i kostimima. Cosplay na delu! Da su se delile nagrade, bilo bi ozbiljnih kandidata! Još jedan paralelni svemir današnje Srbije. Koliko je bilo ispisnika, koji su In The Flat Field iskusili uživo tada kada se desio, toliko je bilo i mladih, koji nisu propustili priliku da vide Goth ikonu.
Oko devet svirku je počeo Gift, koji mi ranije nismo čuli, i koji vrlo ozbiljno i energično svira tamnu muziku osamdesetih i devedesetih. Zvuk je bio blago rečeno loš, da li zato što tonac još nije počeo da radi svoj posao, ili zato što skladište još nije bilo puno, ali se bar moglo prepoznati šta sviraju. Nadali smo se da će biti bolje kad se konačno pojave Murphy i ekipa.
Ispostavilo se da, baš, i neće. Ekipa je odlična. Marc NYC Slutsky je grmeo bubnjevima, ritam sekciju je kompletirao originalni basista Bauhausa David J, a gitarom je razbijao John Andrews. Na početku, otprilike do pola Double Dare, samo njih smo čuli, iako je Murphy očigledno pevao, u svetlucavo crnom, sa sedom bradom. Neko je utom probudio tonca, koji je čak počeo nešto i da radi, tako da smo na otprilike pola albuma mogli da sve čujemo skoro kako treba. Murphy je pevao, đuskao, svirao razne čudne stvari, teatarski deo nastupa nije izostao. Biće da je boljem – na žalost, nikada dovoljno dobrom! – zvuku doprinela i prisutna publika, po nekim procenama oko 3500 zadovoljnih ljudi, više od betonske hale. Naravno, bilo ih je koji su došli na pivo, da budu viđeni i da vide, i da telefonima smetaju. No, da nije tih sa telefonima, onda ne bi bilo ni snimaka, za one koji nisu bili na koncertu, ili za nas koji bismo, možda, ponovo hteli da vidimo i čujemo nešto.
Kako čusmo na koncertu Nicka Cavea pre godinu dana u Areni, tonci koji znaju posao mogu da ozvuče toliki prostor tako da imate utisak da ste u klubu. Ovde je zvuk bio kao da smo u skladištu, gde smo i bili. Sve dok se skladište nije napunilo, kada je zvuk bio kao u punom skladištu. No, dosta zvocanja o zvuku!
Murphy, iako odavno ni muzički ni idejno nije u Bauhaus vodama, nije zaboravio ništa. Čista energija, uz povremene bravure i stvarnu komunikaciju sa publikom, tekla je sve vreme otprilike dvosatne svirke. Publika, je ponekad reagovala sa zadrškom – na primer, većina nije odmah prepoznala Bela Lugosi’s Dead, ali uvek onako kako publika treba da reaguje – pevanjem refrena, ritmičkim aplauzom, i ovacijama. Jer, velika većina prisutnih u sali je bila u fazonu „If I only were a Goth“ – „… and I’d worship Peter Murphy“ Dotični je, svakako, pokazao zašto je dostojan pažnje ili vredan obožavanja. Koncert je, ljudi, bio bolji, ne, BOLJI, nego što smo očekivali. Zahvaljujući onima koji su nam svetleli okolo telefonima, možemo da odslušamo deo. Lei se opet slušalo, pa je iskopavala snimke iz Beograda i napravila plejlistu.
Moj utisak koncerta je, svakako, prvi bis i The Three Shadows. Čista, nepatvorena, suština.
Lagana vožnja uzbrdo otvorenih prozora posle ponoći je dobar način da se ide sa ovakvog koncerta. Osmeh ne silazi sa lica.
Posle koncerta, možda bi bilo zanimljivo preslušati živi album sa turneje od pre pet godina, Mr. Moonlight Tour: 35 Years of Bauhaus. Današnji Murphyjev rad je sasvim drugačiji, a, opet, dovoljno sličan. Nekima koji ga tek sad otkrivaju će možda biti zanimljivo da paralelno otkriju njegov Bauhaus period (nikako ne propustiti film The Hunger!) i kasniji rad, na primer, Dust, koji ozvučava i turski ambijentalista Mercan Dede, o kome ćemo nekom drugom prilikom…
Drugačiji, ali i dalje poseban, mrak, posle 40 godina, koje kao da nisu prošle.