Here’s what I know about the gifts that God gave
You can’t take ’em with you when you go to the grave
Pažljivi čitalac će svakako odmah znati da smo ranije već slušali ovu numeru.
Pažljivi čitalac neće moći da razume moje razloge da danas slušamo ovu numeru, pa se nešto neću veliko ni truditi da ih objasnim. Umesto toga, predlažem da istražimo tezu iz dva navedena stiha iz jednog specifičnog ugla.
Sličan se sličnom raduje, kaže stara poslovica: tek ću vas usput podsetiti na važno načelo otkrivanja odlične muzike za koju čas ranije niste znali. Elem, pratite imena onih koji sarađuju sa vašim favoritima. Evo, daću vam primer.
Taman sam počeo da gradim vinilnu fonoteku kada je objavljeno drugo licencno izdanje danas kultnog albuma koji prati koncert i film The Last Waltz, koju je The Band, jedna od najznačajnijih muzičkih grupa koje je Amerika iznedrila, upriličio kao večeru za Dan zahvalnosti 25. novembra 1976, istovremeno objavljujući prestanak rada. Velik i veličanstven diskografski zahvat: tri vinila na kojima nema ni pet sekundi dosadnog sadržaja.
A onda, u pesmi “Evangeline” čujem, a kasnije i vidim, nimfu besprekornog glasa i krhke poziture. A nedugo potom otkrijem i njenu autorsku muziku. I tako se za sva vremena zatelebam u Emmylou Harris.
A to što se Emmylou danas smatra jednom od kraljica američke muzike, nije nimalo slučajno: taj ugled je zarađen uz krv, znoj i mnogo suza. I onda, samo li zavirite u to ko sve sa njom svira, već ne sumnjajući da su to sve prvoligaši scene, vremenom izolujete markantnog krecavog lika koji stoji u prvom redu uz Emmylou, svira gitaru i peva prateće vokale. Budete malo pažljiviji, pa primetite da se markantni lik pretvorio u vitalnog čiču, ali – čekaj malo, izgleda da i on ima respektabilnu fonografiju… I tako saznate ko je i šta za američku muziku znači Rodney Crowell, i to ne samo kao izvođač, naprotiv: glavna jeza dolazi kad ukapirate kakve pesme taj čovek piše. To je ono kad pomislite da na svetu ne postoji lakši posao… Dok ne pokušate sami, pa shvatite koliko malo takvih talenata ima uopšte.
A onda, bez ikakve dileme, okružite se takvom muzikom i pustite da ona funkcioniše u vašoj blizini, jer ste tokom dugih godina istraživanja već dobro naučili da dobra muzika dobro čini, pa možda čak i onaj ko je sluša postaje bolji čovek. I ne branite se više, jer dobre muzike bude toliko da ona koja nije toliko dobra – sama otpadne od vas.
Čudan je taj mehanizam. Jer, asocijacije i veze se nastavljaju, a dobra muzika nastaje i u čudesnim kombinacijama kojima su skloni ljudi kojima je umetnost važnija od sujete. I tako je na albumu Rodneyja Crowella Close Ties (2017), između ostalih gostovanja, osvanuo i fantastični trio koji danas slušamo. To je trio koji je podložan daljoj pratnji veza. Rosanne Cash nije samo ćerka čuvenog oca i nije samo bivša supruga Rodnyja Crowella, već i značajno ime na polju aktuelne mešavine muzike koju često označavamo krovnim pojmom Americana, a četiri decenije respektabilne karijere su dovoljan zalog da proverite sa kim je ona sve radila.
A John Paul White je relativno novo ime i čovek sa izvesnim elementom baksuza u karijeri, jer ima mnogo više da pokaže nego što je uspeo da dosegne. Posle raspada dueta Civil Wars (sećate li se? ima godinu dana…) odlučio se za solo karijeru, ali nikako da se zaleti kako treba. I onda je Rodney Crowell učinio gest koji izvesno prevazilazi samo kolegijalnu uslugu: među gomilom izuzetno uglednih imena koja gostuju na albumu Close Ties pojavljuje i John Paul White. Nije da nije pomoglo! Eto, ako ste do tog imena došli ovim putem, a nikako drugačije, to je markantan dokaz valjanosti tehnike lova na novu odličnu muziku… Ne, doista: proverite šta taj dečko danas radi… Hm: duet sa Lerom Lynn?… Pa, šta ja vama govorim sve vreme? 