Malo je falilo da mi promakne informacija: 6. i 7. novembra 2018, dakle pre samo nekoliko dana, u Los Anđelesu su održane gala večeri na kojima su se ugledni muzičari okupili u čast 75. rođendana Joni Mitchell. U vesti koju sam pokupio na blogu vesti časopisa Uncut, sa zadovoljstvom sam saznao i to da je Joni bila prisutna, pa čak je i izvedena na pozornicu. To znači da je dobro – barem onoliko dobro koliko neko može da bude posle moždanog udara. Drago mi je zbog toga, jer poslednja vest o njenom stanju koju sam pre toga čuo nije bila nimalo prijatna.
Poželeo sam da istim povodom priložim nešto od fantastične muzike Joni Mitchell, pa sam zavirio u Onu Našu Bazu Podataka da vidim šta smo sve slušali i kad smo o Joni poslednji put pisali. Tada sam sa zgranutošću (i zrnom iskrene sramote) utvrdio da je ova rubrika ugostila Joni Mitchell samo jednom.
Nije bilo druge nego da potegnem prvu njenu pesmu koju sam ikad zavoleo.
U tom članku, objavljenom još u januaru 2013, napisao sam da njena muzika nije anahronizam, već temelj. Nemam toj izjavi šta da dodam da bi bila ubedljivija. Cele večeri slušajući ukrug dragu mi pesmu “Coyote” sa albuma Hejira (1976), ne mogu da se otmem utisku da su čak i njeni eksperimenti, što taj album jeste tada bio, takođe postali osnova za neka nova tkanja muzike mnogih koji su došli posle. Možete slobodno, bez ikakvog naročitog reda ili plana, da uzmete bilo koji od devetnaest studijskih i dva živa albuma iz opusa Joni Mitchell i da se upustite u avanturu otkrivanja – baš tako sam i ja svojevremeno radio – i otkrićete magiju kakve nema na mnogo mesta. Ako i postoji slab album u njenoj karijeri, ja za njega ne znam ili ga ne doživljavam tako, kako god hoćete. A čuo sam ih sve.
Kada sam dostigao kapacitet poznavanja engleskog jezika da razumem makar obrise finesa u poeziji Joni Mitchell, nisam mogao da se otmem utisku da “Coyote” predstavlja fantastičan soundtrack nekog bitničkog putopisa. Kada sam mnogo godina kasnije najzad pročitao On the Road (1957) Jacka Kerouaca, taj utisak je postao još jači. Znao sam da je Joni ponikla kasnih šezdesetih, najpre pevajući u rodnoj Kanadi, a potom ju je David Crosby sreo u nekom klubu u Greenwich Villageu i posle su zajedno otišli u LA, pa mi je to bilo dovoljno da ostanem zbunjen, jer vreme bitnika je do tada već prošlo, osim u praksi malobrojnih desperadosa. A onda sam došao do podatka da je Joni sve stihove za album napisala tokom duge i spore vožnje od Mejna (krajnji severoistok SAD) do Los Anđelesa i da miris prašine dugih puteva Velike Ravnice u tim stihovima nije nimalo slučajan.
Još jedan prilog blesavoj tezi da je Hejira album koji veliča kulturu bitnika: proveravajući linkove za potrebe ovog članka, natrčao sam i na podatak, doduše pošteno obeležen samo kao hipoteza, da je ženskaroš opisan u epskom kazivanju u pesmi “Coyote” niko drugi nego Sam Shepard, dramski pisac, glumac i čovek koga su na Neko Bolje Mesto u leto 2017. ispratili rečima “otišao je poslednji bitnik”. Ko će znati istinu kad ih ima mnogo, što reče jedan dokoni filozof.
Metafizika muzike Joni Mitchell je jedinstvena, iako ta muzika nije stilski niti produkcijski homogena kroz četrdeset godina njene diskografske karijere. Njene harmonije su nemirne, a aranžmani tek naoko jednostavni; verujte, ume to da bude složeno čak i ako samo čujete Joni kako sama svira i peva. Pomak ka malo ozbiljnijim jazz formama se desio baš na ovom albumu, a lako ćete ovde prepoznati zvučni potpis čoveka koga mnogi smatraju najvećim virtuozom u istoriji bas gitare. Priča veli da su se Joni i Jaco Pastorius sreli slučajno i muzički “užljebili” veoma brzo. Sasvim slučajno, to se desilo baš u trenutku kada je Joni tražila način da ulogu bas gitare u svojoj muzici preinači iz monotonog sviranja osnovnog tona akorda u ritmu bas bubnja u nešto što je aktivni gradivni element eterične muzike koju je ona nosila u sebi.
Čovek može da pomisli svašta kad čuje takve priče. Saradnja Joni Mitchell sa Jacom Pastoriusom je jedan od onih sudbinskih momenata koji pomeraju granice muzike uopšte.
Uzgred, da ne pomislite da sam ja jedan od 99% onih koji su za Joni Mitchell prvi put čuli kada je bila gost na koncertu The Last Waltz. Štaviše, kada sam prvi put preslušavao ta tri vinila, pa je naišao “Coyote“, odmah sam prepoznao pesmu koju mi je godinu-dve ranije jedan drug pustio u nameri da me fascinira muzikom koju ima (što mu je tom prilikom i uspelo; tih godina smo radili takve stvari jedni drugima). Kao što to često biva, prva ljubav zaborava nema: “Coyote” mi ostade najdraža pesma u fantastičnom opusu Joni Mitchell. Istina, neki drugi album mi je ostao malo više drag nego ostali, ali takođe iz potpuno subjektivnih razloga.
Ozbiljan pušač od svoje devete godine (ovo nije šala!), Joni Mitchell je ozbiljno narušila svoje zdravlje u godinama kad je valjalo da uživa baveći se slikarstvom (u kojem je uspešna kao i u muzici), pisanjem vrhunske poezije kako je samo ona to umela i povremenim muzičkim nastupima. Od toga, nažalost, sad više nema ništa. No eto, njeni prijatelji makar imaju tu privilegiju da joj za života skrenu pažnju koliki uticaj je njena muzika imala na njih i da joj upute zahvalnost i ljubav. To nije mala stvar.
Upustite li se u slušanje muzike Joni Mitchell, što vam preporučujem, budite sigurni da ćete uz izvestan trud uspeti da stignete daleko, na ono metafizičko mesto gde vas ta muzika menja. A ako pomislite da možda preterujem u svojim rečima, pozivam vas da proverite. Ko god da ispadne u pravu, svi ćemo na kraju biti na dobiti. Jer, tako to biva sa svakom vrhunskom umetnošću.