Kada se pogleda biografija Nicole Atkins, prvo što upada u oči je da joj je život u poslednjih petnaestak godina bio poprilično haotičan. No, takve stvari se dešavaju svima i pravo je čudo kako je uspela iz sebe da iscedi toliko dobrih pesama koje se nalaze na njenim albumima. Valjda je i u tom haosu imala i malo sreće, a četiri vrhunska albuma i relativno malo godina(40) su dobar zalog za budućnost.
Takvih autorki i pevačica ima zaista malo.
Mene je osvojila na prvo slušanje. Njen poslednji album Goodnight Rhonda Lee (2017) je pravo malo remek-delo koje neće promeniti svet i postaviti nove standarde, ali će se uvek rado slušati. Sklopljen je tako da stalno imate utisak da je to jedan od mnogih albuma koji su nastali prelistavanjem pesmarica sa klasičnim pesmama, no sve one su autorske. Savršeno je pogođen retro, noir štih, kakvim recimo uspešno barata Bryan Ferry, pa se njen disk teško vadi iz plejera.
Ne znam kako je Nicole zaglavila u ustanovi za odvikavanje od alkohola, no izgleda da je uspela da se sredi. Kako sama kaže, tamo je srela nekog od crnaca u gaćama iz sveta hip-hopa koji je bio voljan da sasluša nove pesme. Njegov komentar je bio kratak i jasan:
You’re really good, but you need to stop fucking around with this indie-rock bullshit. You’re a soul singer. Just do what you do.
Ovo “indie-rock bullshit” treba shvatiti sasvim uslovno, jer ono što Nicole peva na prva tri albuma nije previše blizu indie rocku i zveckavim gitarama koje odmah podrazumevamo. No, njoj bilo dovoljno da se ubaci u potpuno novi film. Pomoć joj je odmah stigla – njen pokrovitelj još od prvog albuma, Chris Isaak, i sam velemajstor retro saunda, osetio je da ona radi pravu stvar. Koautor je dve pesme, a ima i još nekih interesantnih kolaboracija.
“A Litle Crazy” je jedna od njih. Ona je uvodna, i praktično postavlja mizanscenu za ono što će se dalje dešavati. A nadalje sve teče glatko, jer Nicole ima moćan i sugestivan glas koji prosto poziva na slušalačku avanturu i priziva u misli druge velikane poput Roya Orbinsona, Patsy Cline, Lorette Lynn, kao i mnoge druge pevačice iz zlatnih vremena soula/funka.
Na vreme sam vam skrenuo pažnju na ovu sjajnu ženu, a vi gledajte šta ćete dalje.
Izvinjavam Peacocku se što spemujem na ovom zapisu, ali možda će nekom biti korisno.
Kad otvaram osnovnu adresu na sajtu http://www.sustinapasijansa.info onda server brlja.
Kad otvaram neki konkretan teks (npr http://www.sustinapasijansa.info/2018/11/pomalo-zveknuta/) onda radi kako treba.
Situacija sa stanjem na serveru je pomalo napeta, jer jedni tvrde jedno, drugi tvrde drugo, a rešenja nema. Po starom marfološkom principu da pritisci dolaze u parovima, odgovorni su odlučili da prioritet daju onim pritiscima koji im sitnu đecu ‘rane i račune plaćaju. Ostalima se obraćamo raznim veselim krilaticama koje referenciraju stepen sivila okruženja i spas putem strpljenja… Eh. Biće.
Da se drug Error 500 odmah upiše u listu samuraja Skoja 🙂
Ma, ne bih ga pustio ni čaj da nam kuva.
Stvar je još uvek otvorena, mada izgleda privremena mera radi pos’o.