Busanje u junačke grudi i pozivanje na svetlu tradiciju je prisutno kod svih južnoslovenkih naroda i narodnosti sa kojima smo nekada delili zajedničku državu. No, kada je muzika u pitanju, rovovi su i dalje veliki i duboki – gotovo je nezamislivo da se posegne u bogato nasleđe, obrade tradicionala su uvek bile na nivou statističke greške, a prezriv odnos “rokera” prema “narodnjacima” je postao opšte mesto.
Nešto zaista nije u redu sa podnebljem na kome živimo. Zapravo, sa ljudima koji su ukopani u prošlosti i ne žele da promene svoje stavove za milimetar.
Primera radi: harmonika je postala omrženi instrument koga se “pravi rokeri” gade, bez obzira što nikada nisu poslušali, recimo, Richarda Galliana, koji ima fantastičnu karijeru i razbi se od love ne svirajući na svadbama, ili Miška Plavog (ex- D’Boys, Piloti), koji danas živi u Japanu i tamo je velika zvezda sve zahvaljujući sviranju harmonike. Amerikanci imaju sasvim drugi pristup, što je i normalno imajući u vidu ogromno muzičko tržište i razvijenu industriju koja je u njegovoj funkciji, pa na njemu ima mesta za sve po principu “za svakog po nešto”. Već smo u više navrata pisali o bluegrassu kao važnom derivatu njihove tradicionalne muzike i nesumnjivom uticaju koji taj žanr ima na širu publiku. Od svoje renesanse, koja je započela šezdesetih, bluegrass je prošao kroz nekoliko faza, razgranao se i pomešao sa drugim žanrovima.
Muzičari koji sviraju bluegrass su uglavnom vrsni instrumentalisti, virtuozi na svojim instrumentima, pa je slušanje onoga što izvode čisto zadovoljstvo. Jerry Douglas, Bela Fleck, David Grisman, Alison Krauss and Union Station samo su neka od najpoznatijih imena koje ste sretali na ovim stranicama. Danas ćemo da se upoznamo sa još jednim od veterana iza koga stoji pedesetogodišnja uspešna karijera.
Sam Bush je najpoznatiji virtuoz na mandolini, mada svira i ćemane, bendžo, gitaru i ko zna šta pride. Iz milošte ga zovu “The Father of Newgrass” i to sa dobrim razlogom. Muziku koju komponuje i izvodi, iako je u osnovi bluegrass, oplemenio je tako što se ne libi da u nju unese i elemente rocka, jazza u velikim količinama i, što je najneobičnije, reggaea. Kako sve to funkcioniše, lako se može proveriti na njegovih desetak solističkih albuma. No, njegova važnost je mnogo veća. Još od početka sedamdesetih, tesno je povezan sa Belom Fleckom, a dugo godina je svirao u pratećim bendovima Emmylou Harris i Lylea Lovetta. Praktično, Bushovo ime ćemo naći na velikom broju albuma izdatih tokom protekle četiri decenije vodećih muzičara koji dolaze iz Nashvillea.
Glamour & Grits (1996) je fini album koji demonstrira Bushov pristup. Normalno, na njemu je prisutna jaka ekipa prijatelja (Fleck, Douglas, Al Kooper) kao podrška, a praktično u svakoj pesmi se oseća kako pokušavaju da zajednički prošire granice muzike koja je u osnovi jednostavna. I to im neprestano uspeva.
Dok se odsluša “Stingray” do kraja, već si navučen na ovakvu muziku, a da toga nisi ni svestan. 