Većina mojih nešto starijih prijatelja, onih koji su rođeni krajem četrdesetih i početkom pedesetih, spremno će potvrditi da su ih za rock & roll zainteresovali The Shadows. To i nije nikakvo iznenađenje – početkom šezdesetih, američka muzika je bila daleko, po nešto se načulo o nekom Elvisu Presleyju, Buddyju Hollyju i sličnima, a već 1960. godine The Shadows su postali globalno poznati po pesmi “Apache“. Kao instrumental nije bila opasna po socijalističku mladež, a postala je obavezni deo repertoara svih grupa koje su svirale igranke na ručno pravljenimm gitarama i pojačalima od prepravljenih radio aparata.
I danas sam fasciniran energijom i entuzijazmom svih tadašnjih tinejdžera koji se ni na koji način ne mogu uporediti sa današnjom apatičnom mlađarijom.
The Shadows su tokom šezdesetih bili veoma uspešni, samostalno ili kao prateća grupa Cliffa Richarda. Ako ne znate ko je ovaj potonji, podsetiću vas da je prodao 250 miliona nosača zvuka širom sveta, što je tek nešto manje od The Beatlesa i Elvisa. 
No, bez obzira na sve, Shadowsi nisu mogli da se nose popularnim grupama nastalim tokom šezdesetih iako su stvorili kult sledbeništvo. Početkom sedamdesetih su uzeli dobrovoljni odmor.
Gitaristi Hank Marvin i Bruce Welch nisu mogli da sede skrštenih ruku. Kako su pisali i pesme sa pevanjem, odlučili su se okušaju u nečemu sasvim novom, nečemu što bi bilo što dalje od prepoznatljivog zvuka Shadowsa. U celu priču umešala se i tadašnja Welchova verenica, Olivia Newton-John, koja ih je podsetila na tipa koji je sarađivao sa njom i koga su sreli na turneji po Australiji, tako da se John Farrar brzometno obreo u Londonu posle samo jednog telefonskog poziva.
Tako su nastali Marvin, Welch & Farrar.
U periodu 1970-1973, snimili su dva odlična albuma koji su sve iznenadili. Zvuk je bio popičan, a takvo višeglasno pevanje, kao glavni oslonac, retko se moglo čuti. Američki recenzenti vole da napišu da je bilo ravno magiji koju su proizvodili CSNY, no to je preterivanje. Možda bi mogla da se povuče nekakva paralela sa višeglasjem u pesmama grupe The Hollies. Danas bismo takvu muziku etiketirali kao baroque pop.
Iako je sve što su radili dobro zvučalo (ako se sluša na slušalicama, produkcija je fascinantna za to vreme i po današnjim standardima), nisu naišli na odobravanje publike. Ona stara je od njih očekivala instrumentale, a ona nova je bila više zainteresovana za nove grupe koje su donosile čvršći i savremeniji zvuk. Trenutak za ovako nešto je bio potpuno pogrešan.
Pesma “Silvery Rain” se 1971. plasirala među britanskih Top 30, ali u izvođenju Cliffa Richarda. Njegov singl je objavljen i u SFRJ, otuda i znam za nju.
Kao iskusni ljudi, MW&F su se na vreme manuli ćorava posla.
Svi su ostali u muzičkom biznisu i tokom narednih decenija. Marvin i Welch su predvodili razne verzije Şhadowsa i radili po studijima. Farrar je, praktično, ključni autor/producent tokom čitave karijere Olivie Newton-John.
Njihovi danas zaboravljeni albumi su pravo otkrovenje, jedno od najboljih reizdanja koje sam čuo u poslednje vreme.