Насумица 1976.9

Ево најзад једна с мора. Ако је Хвар увек био пун Београђана а Пореч Новосађана (или тако нешто… знало се где се који окупљају), Зрењанинци су имали Макарску и Врсар. У Макарској нисам никад био, дакле:

Банатским речником, “се начомрдило ко да ће говна да пададу”. Није много промашило.

Ово сам прво преснимио Фуџиславом, па прескочио кад сам понављао Каноном, ал’ сам му се вратио кад је стигао скенер (и кад сам најзад провалио како се то ради). Нисам много муљао, само сам дигао мало крајеве светла – просветлио светло и затамнио тамно, да сузбијем недела Орвове лабораторије у Скопљу.

Добра страна рамица за слајдове са стаклима је што штити од нове прашине, и овај је, ето, изгурао четрдесетак година на пукој првобитној прашини, која је улетела међу стакла. И заварила се у површину, боље не може.

И ово је једно место ког више нема. Тј нису нестале зграде, није нестало ни оно нудистичко острво преко пута (можда су нестали нудисти – нисам проверавао тада, а ни сада), али овог путића нема а пола залива покрива марина. Фасаде на наспрамној обали се не виде од тенди и реклама.

Ето, окачих и једну с мора, и доста.

Verujući u Scipionove dobre namere

Istorijski zapisi kažu da je Scipion Afrikanac bio pravdoljubiv, ali veoma zajeban lik. Zato je, valjda, nekakva pravda da mu se posveti ovakvo muzičko delo.

Da li postoji neka pesma, album ili muzičko delo koje biste odabrali da ponesete na pusto ostrvo? Nekada davno, kada sam znao mnogo manje nego danas, ja sam imao takvu pesmu. Vremenom sam shvatio da takav izbor nema smisla, a jedini dobar odgovor koji sam ikad čuo na pitanje “koju pesmu biste poneli na pusto ostrvo”, nekada davno je dao Kornelije Kovač, odgovorom: “Zašto pesmu? Poneo bih klavir.” Tako da danas više nemam pesmu za pusto ostrvo, možda bih poneo gitaru, ali bilo mi je mnogo zanimljivije da se izložim proveri: da li me ta pesma još uvek radi?

Slušajući ovu pesmu treći put uzastopce nakon što je nisam čuo barem deset godina, jedva i bivajući svestan da sam ponovo kliknuo na Play, do mene je najzad došlo da nikad nisam prestao da je neizmerno volim.

Nastavite sa čitanjem… “Verujući u Scipionove dobre namere”

Једна од пре: најзад бешавна

Нисам једини фоткаџија на Суштини који се бавио аутокрпом, ал’ сам ваљда најистрајнији најдосаднији с тим. Јер ме сврби, никад не испадне баш онако како сам хтео.

Нешто ми се чинило да ми се почесто виде шавови и кад се у кадру ништа није померало, јер се померам ја, иза камере. Тј померам камеру лево десно, а требало би да је обрћем у месту. Што у ствари не би требало да је технички проблем, ама се треба спремити. Па, ево шта сам урадио (озбиљно препоручујем поглед на велику, боље изгледа).

Овог пута пролази мимо жирија уздигнута чела. Задовољан је жири, тј. ја.

Стандарди су данас поприлично опали. Наћи ћете кромпир који је позеленео, јер га држе изложеног на светлу, нису полагали онај хигијенски минимум где се учи да је соланин отрован. Наћи ћете скинуту рампу на пружном прелазу јер је укинуто радно место рампаџије. Наћи ћете свашта. Једна ствар се, ипак, опире ентропији: фотографски стативи се и даље праве како треба.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: најзад бешавна”

Uhvati ritam

Pojavu punka sam, praktično, propratio iz prvih redova. Još od sredine sedamdesetih primećivalo se da se nešto kuva iza zavese. Margaret Thatcher je, kao lider britanskih konzervativaca, držala zapaljive govore (u to vreme još nije bila premijerka) i videlo se iz aviona da je nešto trulo u Ujedinjenom Kraljevstvu. Socijalna kriza i velika nezaposlenost učinila je da mladi masovno izađu na ulice i protestuju.

Deo tog bunta prelio se i u muzičke novine.

Nastavite sa čitanjem… “Uhvati ritam”

Blues iz blata delte

Jedan lik je ispod ovog klipa na Cevki napisao komentar: “Ne zaboravite da dišete.” To upozorenje je bilo na mestu.

Za početak, nema tu šta veliko da se priča. Pustite ovaj video, pojačajte glasnoću zvuka, a ako osetite potrebu da đuskate, slobodno ustanite sa stolice i zanjišite kukovima.

A onda, kad budete drugi put gledali i slušali, pokušajte da se setite kad ste poslednji put bili svedok tolikog gitarističkog kapaciteta u jednom snimku.

Nastavite sa čitanjem… “Blues iz blata delte”

Ptica duhovnosti

Pokazali da mogu desetinama hiljada godina da prežive bez svega onoga što je nama važno u životu, u harmoniji sa svojom okolinom. Nismo umeli to da poštujemo.

Pre desetak godina pročitao sam knjigu o Aboridžinima. Napisana rukom srpskog pustolova koji je spletom neverovatnih okolnosti završio u Australiji posle Drugog svetskog rata, govorila je o neobičnom svetu u kome se autor našao. Naime, on je bio jedan od retkih belaca kome su dozvolili da desetak godina živi sa njima. U knjizi se prepričavaju čudesne stvari iz svakodnevnog života tog naroda: kada se sklope korice, postaje mnogo jasnije zašto su ti ljudi marginalna tema u mainstream medijima.

Imali su za sebe čitav jedan kontinent sve do kraja XVIII veka. A onda su u Australiju došli britanski kolonizatori.

Aboridžini su se proveli slično kao i severnoamerički Indijanci.

Nastavite sa čitanjem… “Ptica duhovnosti”

Насумица 1976.8

Требала би за то она машина што уклања неоштре пикселе, па да увећавамо.

После оне серије слајдова, ни сам не знам зашто, узмем неки Орво негатив. Колор негативе нисмо волели, јер нисмо имали опрему да развијамо колор папир, а и поприлично су нас поплашили с тим колико то кошта и како је тешко добити технички исправан отисак. О умјетничком дојму да ни не говоримо, за веће формате би требало узети кредит.

Ал’ ето, ваљда сам чуо да то неко ипак ради, а ја морам све да пробам. И зато негатив. Испало је да је тај негатив чекао целе две године да буде развијен, што је противно сваком упутству које приложе у кутијици, на бар шест језика (које сам волео да читам и упоређујем текстове, свашта сам научио). И то у развијачима од друге фирме, што су сви произвођачи строго забрањивали… у намери да нам продају и то. Ал’ нису продавали код нас…

Ово није игра типа “пронађи мачку” него “пронађи аутора, комада три а можда и више”.

Ово је снимљено у већ помињаној соби. Колико год да је замрачена, историја избија на све стране. Бели квадрат на левом зиду је био пројекционо платно. Зашто квадрат? Па због усправних слајдова. Напеналили смо дијапројектор на каљеву пећ, убацили усправан слајд, измерили колика је и где је слика, офарбали бело квадрат са страницом те дужине и готово.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1976.8”

Odneo me veliki mlaznjak

A šta tu ima da se priča? Uzmeš gitaru i zaprangijaš… Osim činjenice da to baš i nije tako lako, ako želite da opstanete na tržištu i usput sačuvate zdrav razum.

Odavno se pitam kako da pristupim ovoj pesmi, sa sve kič-prologom, ne bih li je objavio ovde, a baš me je žuljalo da to uradim. Onda sam ukapirao da postoji samo jedan način.

Samo trenutak…

E, tako i nikako drugačije. U čelo. Kao što treba da bude sa prangijaškom muzikom.

Nastavite sa čitanjem… “Odneo me veliki mlaznjak”