Ова фотка је испала скоро неухватљива. Никад нисам био задовољан како је испала. Ни кад сам шкљоцнуо. Ни кад је стигла са развијања. Ни кад сам је преснимио први пут, ни други пут. Ни скенер није помогао. Ево, боље не може.
Ово је први пут да ми се, на нечем озбиљнијем, десило да не могу да поновим снимак којим нисам задовољан. Јер је у међувремену дошло до догађања тзв. историје. Стварност је одбила да позира поново.
Наиме, следећом приликом, кад сам опет стао ту да стопирам ка Новом Саду, куће више није било, а ускоро није могло ту више ни да се стопира, било је прекопано. Градио се надвожњак. Кућа је срушена, коцка повађена, дакле од овог снимка не може боље – не зато што је одличан, него што више не може никако. Ту је сад надвожњак, ограда на јужној страни пролази отприлике кроз прозоре на спрату…
Догађало ми се то и касније, да снимим нешто, да снимком не будем баш задовољан, ал’ негде око следеће прилике већ буде касно, нема више оног што сам снимио. Зато, братијо, сваки шкљоц ваља урадити озбиљно, никад се не зна да ли ће моћи да се понови, највероватније неће. Неко ће да промени фризуру, неко одећу, нека зграда у позадини фасаду, сунце угао, улица дрвеће…
Иначе, кућа на овом снимку би као требало да је нешто значајна, ал’ немам појма, није мој крај града, одавде почиње Багљаш а ја сам чак тамо Шећеранац. Сећам се да смо овуда пролазили два-три пута кад се на ободу града, на писти аеро клуба (дакле на пашњаку довољно равном да полећу ситни авиони) одржавало понешто, по правилу у некакве спарне дане, па смо унапред рачунали да се освежимо ту на бунару. Ти бунари су… већ описани којегде, да не понављам. Из тих пролазака се и сећам да је у једном од два локала била некаква радионица, ал’ не и каква ни како се звала. Нисам успео да рашчитам шта пише, ако има неко вичнији тој врсти археологије, нек јави шта је нашао.
Иначе, тај пут за Нови Сад уопште није ишао туда, сад иде. Тада је на једва 50м од ове куће била лакат кривина надесно, одакле се неких 300м касније скретало улево (неанатомски) и то је био новосадски пут, који не постоји. Јер се то зове Арадачки друм, који такође не постоји јер се зове Улица деветог јануара, иако је улица сваког дана а не само тог (за разлику од нпр. Улице прва пролетерска бригада, где још нису чули за генитив, а ви нисте чули за улицу која је бригада). Новосадска улица је била следећа лево-десно, та куд се у лакат скретало, ал’ она се сад зове Милана Станивуковића; данас је Новосадска само једно парче које у време овог снимка ни не постоји, туда се излази на надвожњак, а можда се и онај један солитер, што је унутар петље, води да је у тој улици. Стварни новосадски пут се ни не зове пут, то је булевар. Куће на њему личе, али не на ову кућу, него на кафану “Лала” на другом крају оног арадачког друма. Та је прича требало да стигне у ону серију о кафанама, ал’ неким чудом од фотки што имам одатле ниједна није била за овде… јер сам фоткао изнутра. Амбијент је био споља, и довољно упечатљив да су градски оци наручили од истог архитекте цео кварт у том стилу. Ерго, Багљаш.