Ово је шпил посвећен мом једнократном цимеру, споменутом у 1976.1 – живели смо у тој кући тај један семестар, обојица фотоаматери, обојица на природним наукама, обојица бивши цимери истог колеге. Имао је и грамофон са целе две плоче – “Окретаљку” од Јеса, и “Загорели сендвич од виршле” Френка Запе. До априла сам их знао напамет. А онда му је пукла гума на бициклу. Спољна.
После смо чак и снимали неки филмчић, који није одмакао даље од два-три кадра, у којима бајаги кувам Манцикино маче, звано Цинцика, и притом се злокобно церекам…
Од њега иначе потиче прича да боје живну тек 20. априла, пре тога не вреди трошити паре на слајдове, испадну килаво. И онда смо дочекали и јуни, изглупирали се на испитима, и отишли на Рибарско острво да се купамо. Он је однекуд довлачио брдо опреме – имали смо и статив, и телеобјектив…
А имали смо и контра ствар, конвертер који је скраћивао жижну даљину (дан дањи ми није јасно како те ствари раде, то је виша оптика за мене). Но, ни ту се нисмо нешто убили од озбиљности.
Ово је исти онај објектив од 30мм, са тим адаптером (званим рибље око, таман пригодно за место где је снимљено). Овако некако мали Ђокица замишља геометрију Лобачевског, коју сам положио тек у октобру и провукао се у трећу годину.
Цимера више нисам видео, само су понекад стизали абери преко оног бившег заједничког, па тако знам да је баталио хемијски инжењерлук и бацио се ипак на режију. Код мене обратно, та два-три кадра су ми била претпоследње учешће у снимању аматерског филма. Схватио сам да ми непокретне слике више леже.