Kada si u karijeri uradio sve što je moglo da se uradi, a pritom si napravio tek možda poneku omašku koja dokazuje da si samo ljudsko biće, tada zaslužuješ da ponekad zastaneš i osvrneš se, prosto zadovoljstva radi. Ali kad si takav umetnik da te kopiraju čak i najveći, a pritom ne gubiš tlo pod nogama i slavu si preneo na svoju muziku, a ne na sebe, onda poštovanje koje sledi nije moguće poljuljati nikakvim trendovima niti argumentima galame.
A preko svega, ako se svetu obraćaš samo onda kad imaš nešto da kažeš, tom svetu bi bilo pametnije da obrati pažnju na to što ćeš reći.
Jackson Browne je jedan od malobrojnih istinskih velikana koji nema šta kome da se pravda za bilo koji potez koji je u karijeri preduzeo. Iako pripada tzv. srednjoj struji moderne američke muzike (ponekad, pomalo posprdno, nazivan middle of the road), fahu koji je vazda opisivan slikovitom kovanicom “mala bara, mnogo krokodila”, njegov rad je bio obeležen otvorenim odnosom i rukom pruženom svakome. Brojne su saradnje koje je ostvario, mnogima je pomogao da učvrste karijeru na početku… Ne mogu ovo da zaobiđem: lista koju sam ovde uspostavio još na početku rada SP i dalje se proširuje; recimo, poklonio je tri dana u svom LA studiju Stevieju Ray Vaughanu da snimi kvalitetnije demo snimke od onih koje je imao, a ovaj je iskoristio poziv i za dva dana snimio deset pesama koje čine kompletan prvi album Texas Flood (1983); taj snimak je samo remiksovan i takav objavljen na albumu.
Taj čovek je na sceni preko pedeset godina. Ponikao je u bendu Nitty Gritty Dirt Band, sa kojima je počeo da radi 1966, jedva punoletan. Malo kasnije je primećen u Grinič Vilidžu, u pratećem bendu Tima Buckleyja. Njegov put u prvim godinama karijere je bio buran i bilo bi valjano istražiti šta se tu sve dešavalo. Ono pak što već znamo: brzo je stekao reputaciju kao vrstan songwriter koji se ne usteže da radi za druge. To sa kime je sve radio i ko je sve izvodio njegovu muziku govori više nego bilo šta drugo. Baš da ne nabrajam sve, jer ako vam sa te liste nisu dovoljni Gregg Allman, Joan Baez i Don Henley, koji i sami pripadaju panteonu najboljih američkih autora muzike, ne bi vam bio dovoljan ni telefonski imenik svih izdavačkih kuća Zapadne obale.
No, da se vratim Jacksonu Browneu kao izvođaču. Za sve to vreme, od prvog ozbiljnog solo izdanja 1972. do danas, objavio je samo četrnaest albuma; znam neke iz iste priče koji su za kraće vreme snimili pedeset albuma, a ne bi to radili da nije bilo isplativo. Budući da je Jackson Browne jedan od najboljih songwritera koje je Amerika ikad imala, pomalo čudi tako mali output. No, očigledno je da on nije gađao količinu, nego se svetu obraćao samo kad je imao šta da kaže.
I tu, najzad, dolazim do poente: jedan od mojih miljenika muzike preko Bare objavio je samo tri albuma u ovom veku. Treba li uopšte da objašnjavam koliko je svaki od njih vredan pažnje i dostojan preporuke? Browne koristi svoju reputaciju da lagano bira sa kim će da sarađuje, a potom sa ekipom vrsnih majstora izvodi besprekorne svirke – kako u studiju, tako i na sceni bilo koje veličine. Pride, nema ko sa njim ne bi poželeo da svira u nekoj prilici, kao što se i on odaziva na pozive. Možda ste već primetili da u današnjem snimku scenu sa njim dele Buddy Miller i Ry Cooder, obojica muzičari besprekorne reputacije.
Nekako se desilo, vrag će znati zašto, da sam poslednji album u tom nizu, Standing in the Breach (2014), preslušao možda tek jednom ili dvaput kad mi ga je poslala tetka iz Kalinjingrada, a potom sam ga nekako šušnuo u zapećak. Kad sam se hvatao Browneove muzike, bili bi to raniji radovi ili pak pretposlednji Time the Conqueror (2008), o kojem smo ovde već pisali. Nemam nameru da poredim albume, prevazišao sam to da verujem količinama dodeljenih zvezdica od strane raznih metaocenjivača, ali uz nešto pažnje se može doći do zaključka koji album je solidniji… Prepustiću vam da to sami učinite.
No, u toj mojoj indolenciji prema poslednjem albumu, sopstvenom nepažnjom i nemarom sam ostao uskraćen da shvatim koliko su dobri tekstovi na njemu. Sinhronicitet je hteo da u razmaku od samo dva dana čujem današnju numeru na radiju (i to onom o kojem smo pričali pre dva dana) i u okviru nastupa u fantastičnom serijalu NPR Music Tiny Desk Concert (pratite li kanal? trebalo bi!). I najzad sam obratio pažnju na tekst pesme. Trgao me je stih “It’s never been that hard to buy a gun“…
U svojim zrelim godinama, Jackson Browne se ne usteže da kaže šta mu je na srcu. Svoju inače čestitu sposobnost da napiše dobar tekst uronio je u aktivizam koji nije politički svrstan na ovu ili onu stranu, već se direktno obraća svakome ko je odgovoran za nastalo stanje. U današnjoj pesmi, bez zrna cinizma, Browne proziva savest ljudi; on pritom govori i o sebi, jer ne izostavlja sebe iz odgovornosti:
Sad kad sam daleko odmakao
tvrdim putem kojim sam zagazio
stići ću kud sam naumio
ali mnogo sam zaobilazio
Pročitajte ceo tekst pesme i razmislite o njemu. Svet je postao mučno mesto, a scenario za nas, malene i nišče slobodom, takav je da nam ni suočavanje sa stvarnošću ne donosi utehu. Možda možete sebi olakšati tako što ćete muku podeliti sa istomišljenikom. Jedan od takvih je i muzičar čiju muziku danas slušamo. Neka vam ne bude mrsko da tu muziku slušate malo češće.