Kad neko za sobom ostavi četrdeset i kusur godina uglavnom besprekorne karijere, lako je ačiti se vrhuncima u tolikom opusu. Možete zamisliti, a ne sumnjam da su neki od vas i učestvovali pa znaju iz iskustva, kako među ljubiteljima muzike izgledaju rasprave “koji je najbolji album ili najbolja pesma tog i tog izvođača”. Rasprave često budu žustre, a na kraju sve završe bez zaključka, što i nije toliko bitno ukoliko je rasprava podržana slušanjem muzike. U tom slučaju svi su na dobitku, jer se slušala dobra muzika, a mišljenje svakako niko ne bi promenio, što ne umanjuje efekat zabave.
Međutim, šta se dešava ako rasprava krene s drugog kraja? Jeste li ikad raspravljali o najgorim albumima izvođača u čiju muziku se kunete?
Kod nekih retkih, loši tragovi postaju amanet za budućnost. Jedan od najvećih nije dočekao da čuje svoj najgori album sastavljen ispočetka, barem da bi se uverio da te ideje i nisu bile toliko loše.
Verujem da rasprava o tome koji je najgori album Davida Bowieja ne bi trajala dugo, pod uslovom da konačno priznate da niste razumeli ono što je on radio od 1993. do odlaska na Neko Bolje Mesto 2016. Jedina varijacija bi bila da li je to album Tonight (1984) ili Never Let Me Down (1987). A ako baš hoćete, između njih se nalazi i onaj soundtrack iz filma Labyrinth (1986), koji ste voleli kad ste gledali, ali iz kojeg ne pamtite ni dva takta muzike, jer nema šta suvislo da se upamti.
Neki bi mogli da kažu da je to tipični sindrom “šta posle najuspešnijeg albuma”, a Let’s Dance (1983) fakat jeste komercijalno najuspešniji album u karijeri Davida Bowieja. Neko će pak reći da je sve posledica Bowievih sve većih stremljenja u svetu kinematografije: u to vreme je snimio većinu filmova (The Hunger (1983), Merry Christmas, Mr Lawrence (1983), Into the Night (1985), Absolute Beginners (1986), pomenuti Labyrinth (1986), The Last Temptation of Christ (1988), a ima toga još…), a izvesno je da je bio zainteresovan za još rada u teatru nakon uspešne sezone na Brodveju 1980-81, gde je preko 150 puta glumio naslovnu ulogu u predstavi The Elephant Man.
Ajde-de: svi ti albumi su bili zlatni, svi singlovi su dospeli na Top 40, ali… Sve je to bila stvar inercije komercijalnog uspeha i uspešnih novih metoda promocije kojom je počeo da diriguje MTV, što je dovelo do toga da na tržištu ne uspeva nužno bolja muzika, već nužno bolje promovisana muzika. Tim kasnijim albumima niti su fanovi bili zadovoljni – nisu to bili uspešni eksperimenti, a kamoli puni pogoci kao što je to bio album Let’s Dance – niti je Bowie sam mogao da uradi išta drugo osim da prizna da je loše procenio koliki trud treba da unese u to što radi. Na duge staze, pretilo je da Bowie retroaktivno ugrozi karijeru i tada je morao da radi pojas za spasavanje. U pauzi sasvim drugačijeg eksperimenta pod imenom Tin Machine, u kojem je pokušao da napravi otklon od sopstvenog identiteta kao prepreke da muzika dođe u prvi plan, Bowie je 1990. godine upriličio sedmomesečnu svetsku turneju pod imenom Sound+Vision Tour. Tad sam ga gledao uživo u Budimpešti i tada mi je bilo jasno da nije samo alter-ego Thin White Duke ono od čega se u tom času opraštamo: bio je to faktički kraj jednog pogleda na svet koji nam je Bowie otkrivao svojom muzikom.
Niko nije mogao da zna šta će uslediti; a to što je usledilo posle pauze u izvođenju nove autorske muzike koja je trajala do 1993. mnogi stari fanovi i dan-danas ignorišu, jer nisu uspeli da apsolviraju. No, to je neka druga priča i mi tek treba da je ispričamo kako dolikuje. Ovog časa nas zanima činjenica da je David Bowie sam priznao neuspeh: “Never Let Me Down je nadir moje muzičke karijere”, rekao je jednom prilikom. A drugom prilikom, u društvu onih velemajstora sa kojima je provodio vreme u studiju, rekao je da se kad-tad mora nešto uraditi sa tim zujalicama i ritam-mašinama. A to je zvučalo ovako:
Bowie nikada više nije referencirao ništa sa tog albuma, osim jedan jedini put, kada je za autorski pakovanu retrospektivnu kompilaciju iSelect (2008), CD koji se povremeno poklanjao uz novinsko izdanje Mail on Sunday, izabrao numeru “Time Will Crawl“. Ali, numera je izvedena tako da bubnjeve ovog puta svira živ čovek, Sterling Campbell (član poslednjeg živog benda Davida Bowieja, za kojeg je on tvrdio da je ubedljivo najbolji bubnjar sa kojim je ikad radio), a u novom aramžmanu su dodati akustična gitara i gudački kvartet. Ključni čovek zaslužan za tu promenu, izuzetno uspešnu, bio je tonski snimatelj i izvršni producent Mario J. McNulty.
Kada je taj isti remaster upotrebljen za veliku retrospektivnu kompilaciju Nothing Has Changed. (2014), Bowie je prokomentarisao kako bi jako voleo da se ceo onaj nesrećni album preradi tako kako je prerađena pesma “Time Will Crawl“. No, on za to više nije imao vremena.
Četiri godine kasnije, došlo je vreme da se Bowiejev amanet ispuni do kraja.
Već neko vreme, pripremaju se kompletni remiksi opusa Davida Bowieja, što je bilo i očekivano, i objavljuju se u jesenjim mesecima kao vrhunski opremljeni boksovi koji pokrivaju neki period. Do sada je izašlo četiri takva paketa od kojih je Bowie doživeo samo prvi: Five Years 1969-1973 (objavljeno septembra 2015), Who Can I Be Now? 1974-1976 (septembar 2016), A New Career in Town 1977-1982 (septembar 2017) i Loving the Alien 1983-1988 (oktobar 2018). Ovaj potonji, najnoviji boks pokriva upravo današnju priču, a na njemu se zatiče i iznenađenje: album po imenu Never Let Me Down 2018.
Molim?
Na osnovu iskustva koje je stekao prerađujući “Time Will Crawl” uz Bowiejeve sugestije 2008. godine, McNulty je krenuo doslovce ispočetka: rekomponovao je miks sa matične trake iz 1987. godine i napravio matrice za svakog muzičara ponaosob, zadržavajući samo glas Davida Bowieja i nešto malo originalnih, neponovljivih izvedbi sa originalnog albuma (npr. sitar koji u jednoj numeri svira Peter Frampton). Muzičari su zatim snimili svoje partiture, pa vratili te snimke na produkciju. Rezultat je… A šta reći: da je to onda zvučalo kao ovaj remaster, možda bi karijera Davida Bowieja u to vreme pošla drugačijim tokom.
Na kraju, šta da vam kažem: toliko sam bio iznenađen i opčinjen rezultatom da sam morao ponovo da preslušam i onaj nesrećni album iz 1987, mada sam mislio da nikad više to neću učiniti. Zaključak koji mogu da izvučem iz tog uporednog preslušavanja je krajnje jednostavan: ideja je preživela, a ondašnja izvedba je bila ispod svake kritike. Očigledno, Bowie se tokom prve produkcije pogubio kao magarac u magli: hteo je da se stilski vrati u neku zonu u kojoj je bio desetak godina ranije, negde neposredno posle Scary Monsters (1980), zaboravljajući da se tad još nije znalo (a ne zna se ni danas) da li je na tom remek-delu bolja ideja ili izvedba. Uz solidniji autorski pristup, koji je tad izostao, moglo se postići da album barem zvuči humanije, sa manje sintisajzera koji po svaku cenu simuliraju prirodne instrumente (na čelu sa bubnjevima i limenim duvačkim instrumentima) i, svakako, sa manje nervoznim ukupnim rezultatom.
Reči su mi nedostatne da opišem razliku, pa ovde ulažem kviska umesto da objašnjavam svoj lični muzički utisak. Razlika koju čujem je “samo” razlika između muzike koju više nisam hteo da slušam (pa i nisam) i one koju ću rado ponovo slušati.
A u nekoj postanalitičkoj fazi kontemplacije, razmišljam o tome kako je Bowieju takav trenutak u muzičkoj karijeri možda zbilja bio potreban. Nije bilo više moguće izdržati tempo kojim je Bowie uvek ponovo izmišljao samog sebe kroz razne alter-ego manifestacije i odgovarajuće muzičke podžanrove. Petnaest urnebesnih godina i šesnaest urnebesnih studijskih albuma (zaključno sa Tonight) ipak su neverovatno veliko nasleđe koje je pohranilo neizmernu energiju. Svakome bi bilo dovoljno da se zamisli samo kada bi prelistao sve te omote albuma, a kamoli da ih pažljivo presluša i razume šta se tu sve dešavalo. Koliko je onih koji su uspeli toliko za bilo koje vreme? Jako malo. Na prste jedne ruke da ih prebrojiš.
Nakon toga, kada se Bowie 1993. godine vratio albumom Black Tie White Noise, najvažnija karakteristika onog što je usledilo u sledećih deset godina, koliko je još trajao aktivni deo karijere, može se opisati potpunim i konačnim odustajanjem od povlađivanja ukusu publike. Čovek se posvetio istraživanju umetničkih koncepata koje je realizovao uz pomoć celishodno i brižljivo biranih saradnika, u tempu koji je pokazao potpunu nezainteresovanost za optimizaciju uspeha na tržištu, bez ikakvih kompromisa kvaliteta u bilo kom vidu. U poslednjih deset godina života, tokom kojih se Bowie apsolutno izolovao od kontakta sa medijima, novi muzički opus koji je stvorio bio je neznatan u obimu, ali razvratno bogat u kvalitetu sadržaja.
Ne treba da budemo naročito nadareni za promišljanje da bismo razumeli: pametan čovek uči iz svojih grešaka; Bowie onakvu grešku nikad više nije ponovio; ako su eksperimenti i bili manje uspešni, bilo je to zato što bolje nije moglo, a ne zato što je nekome bilo mrsko da uradi posao do kraja. S druge strane, nikada nećemo znati koliki je neposredni uticaj tog neuspeha na to što je usledilo. Pošteno je reći da nas je Bowie često mučio zahtevajući od nas dodatni trud kako bismo razumeli ono što je upravo objavio. Za to razumevanje, nekima od nas su ponekad bile potrebne godine, a ponešto je možda još i preteklo da se svari.
Kao krajnja pouka ostaje da se najuspešniji ne mere po tome što nikad nisu pogrešili, već po tome što su našli načina da svoje neuspehe ugrade u buduće uspehe.