Albumi objavljeni u malim tiražima kod kolekcionara izazivaju ozbiljnu bolest. Na stranu cena, koja po nekad zna da bude astronomska, ta potreba da se čuje nešto što je doprelo do malo ušiju izaziva osećaj povlašćenog položaja. No, barem po mom iskustvu, najveći deo takvih izdanja je razočaravajući, jer to je više dokument o nečemu što se davno dogodilo nego što zaista predstavlja predmet uživanja u zabeleženoj muzici.
No, uvek postoje izuzeci.
Ako ste ikada slušali Stone the Crows ili Robina Trowera, nije moglo da vam promakne pevanje Jamesa Dewara. S jedne strane ravno, oporo, a sa druge nežno i puno emocija, nikog nije ostavljalo ravnodušnim. Što se mene tiče, i danas me prolaze žmarci kad god ga čujem kako peva “Long Misty Days“… A puštam je često.
Njegova karijera je zanimljiva jer je prošao sito i rešeto: od sviranja gitare i pevanja pratećih vokala za Lulu, preko zajedničke grupe sa Frankiejem Millerom do zvezdanih trenutaka sa Trowerom, sa kim je snimio prvih sedam studijskih albuma. Na poslednja dva čak i ne svira bas gitaru već samo peva.
Ono što do sada nisam znao je da je snimio i jedan solo album. A oko njega je tek zamršena priča.
Kao što znamo, Robin Trower je svirao u grupi Procol Harum. U njoj je upoznao orguljaša Matthewa Fishera i postali su veliki prijatelji. Praktično, u isto vreme su napustili grupu – Trower je sa Dewarom i bubnjarem Regom Isidoreom formirao sopstveni trio, a Fisher je počeo da se bavi produkcijom. Potpisao je prva tri Trowerova albuma, koji su bili veoma uspešni.
Kako je Dewar bio koautor većine pesama u novoj grupi, njegove sposobnosti nisu promakle momcima iz matične diskografske kuće Chrysalis, pa su mu ponudili da snimi album koji bi bio više mainstream. Izbor producenta je bio logičan, tim pre što su Dewar i Fisher bili komšije, a snimali su u kućnom studiju u relaksirajućoj atmosferi. Prateću ekipu činila je prvoligaška ekipa britanskih studijskih muzičara (Peter van Hooke, Bill Lordan, David Hayes, John Platania, Mo Foster, Dave Mattacks…).
Rezultat je preko svih mojih očekivanja: na albumu nema slabog trenutka. Pored tri zajedničke pesme koje su napisali Dewar i Fisher, četiri je priložio Andy McMaster, koji će nešto kasnije zablistati u grupi The Motors, a ostatak su obrade dobro poznatih pesama. I to zvuči onako kako je Chrysalis želeo.
Iz nepoznatih razloga, album nikada nije objavljen. Trake sa snimcima su ležale zanemarene i zaboravljene u njihovim arhivama.
Dewar je krajem osamdesetih otišao na benignu operaciju ciste. Iz anestezije se probudio sa trajnim oštećenjem mozga. Nije više mogao da se brine o sebi, a kamoli da svira i peva.
Chrysalis je dobio novi menadžment i oni su negde iskopali zaboravljene snimke, koji su im se dopali. Hteli su da ih objave u znak poštovanja prema Dewaru, kao jednome od važnih muzičara koji su pomogli da etiketa stane na noge i razvije se u prvim godinama rada. Kako on ni na koji način nije mogao da promoviše ovaj album, štampan je minoran tiraž, tako da je Stumbledown Romancer i dalje raritetan.
James Dewar je otišao na Neko Bolje Mesto 2002. godine.