David Gray pripada onoj grupi autora koji su tesno povezani sa svetom koji ih okružuje. Njegove priče su direktne i bez uvijanja, pa mu je lako da uspostavi kontakt sa publikom. Pri tome, ništa od onoga što nudi nije bombastično, isproducirano, napadno, bogato izaranžirano…
Gray je od onih tipova koji vam prodaju sadržaj i jake emocije.
Muzički snobovi ga često osporavaju optužujući ga da je dosadan, monoton i beznačajan. Čini mi se da greše, jer neumoljiva statistika saopštava da je do sada prodao desetak miliona albuma. Malo je teže prevariti toliki broj kupaca, jer iza Graya pre svega stoji veliki broj odličnih pesama. Ako mi je verovati, jer sam poznat kao cepidlaka i čovek “sa visokim kriterijumima” kada je muzika u pitanju. 
Verujem da je problem u (ne)razumevanju jer se njegova muzika kreće u širokom rasponu od akustike, preko elektronike, do popa. Zasigurno neće zadovoljiti one koji očekuju da svaka njegova pesma “grune” i izazove trenutnu reakciju, ali će oni drugi, nemirnijeg duha i skloni traženju novih puteva, biti zadovoljni. Gray možda nije uvek dovoljno fokusiran na konzistentnost sopstvenih albuma, ali mu se ne može osporiti hrabrost da se upušta neistraženim stazama stalno iskušavajući dokle može njima da ide.
Iako snima od 1993. godine, do sada je objavio samo 9 albuma (novi se očekuje početkom naredne godine). Prva tri su bila oslonjena na folk i njima je izgradio sasvim solidnu songwritersku reputaciju u Britaniji. Za četvrti je potpisao ugovor sa velikom diskografskom kućom, a EMI mu je obećao da će pokoriti Ameriku. Iako album Sell, Sell, Sell (1996) ima brilijantnih momenata, pati od nekoherentnosti – Gray je nekako raspolućen između folka sa svedenim aranžmanima i potentnog popa koji bi trebalo da mu obezbedi emitovanje na radio stanicama. Promotivna turneja mu je bila katastrofalna, baš kao i prodaja, pa mu je EMI ekspresno dao šut kartu.
Posledice su bile uobičajene – nema love, nema ljubavi, brak u krizi, drogiranje (ako su glasine tačne). “Late Nigt Radio” je jedan od dva singla sa pomenutog albuma. Priča je jednostavna i lako razumljiva — Mary Jane je provincijalka koja se zaputila u New York sa velikim očekivanjima no, po običaju kada su ovakve teme u pitanju, nije se baš najbolje provela. Kao ni autor pesme.
Gray nije imao neki veliki izbor – mogao je da se prešaltuje u neko drugo zanimanje ili da pokuša još jednom. Osnovao je sopstvenu diskografsku kuću, zatvorio se u podrum i pisao/snimao pesme. Album White Ladder (1999) je odštampao u 1000 primeraka, jer je za samo toliko imao novca. No, folk obogaćen elektronikom i pregršt sjajnih pesama su privukli pažnju kritike i publike: naredni tiraž je bio 100.000 primeraka, a pesma “Babylon” je postala njegov najveći hit. Dve i po godine posle objavljivanja popeo se na prvo mesto britanske liste albuma.
I više ništa za Davida Graya nije bilo isto…