Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Знам, тако сам (већ двапут) имао наслов “пролеће, бре!”, и уопште оригинално је ко шеста фотокопија. А ни техника није нека новост, снег под блицем је већ био.
Ово је само ситна варијанта, а што овако задихан улећем у студио и најављујем да за тренутак прекидамо серију насумица да бисмо објавили, то је… зато што ми је успело.
Јер, поигравајући се блицем, радио сам већ свашта. Окидао га на даљинац из разних углова, одбијао његову светлост о таваницу, зидове, завесе… а… е, гле, види снега!
Albumi objavljeni u malim tiražima kod kolekcionara izazivaju ozbiljnu bolest. Na stranu cena, koja po nekad zna da bude astronomska, ta potreba da se čuje nešto što je doprelo do malo ušiju izaziva osećaj povlašćenog položaja. No, barem po mom iskustvu, najveći deo takvih izdanja je razočaravajući, jer to je više dokument o nečemu što se davno dogodilo nego što zaista predstavlja predmet uživanja u zabeleženoj muzici.
No, uvek postoje izuzeci.
Зато, братијо, сваки шкљоц ваља урадити озбиљно, никад се не зна да ли ће моћи да се понови, највероватније неће.
Ова фотка је испала скоро неухватљива. Никад нисам био задовољан како је испала. Ни кад сам шкљоцнуо. Ни кад је стигла са развијања. Ни кад сам је преснимио први пут, ни други пут. Ни скенер није помогао. Ево, боље не може.
Ово је први пут да ми се, на нечем озбиљнијем, десило да не могу да поновим снимак којим нисам задовољан. Јер је у међувремену дошло до догађања тзв. историје. Стварност је одбила да позира поново.
Ne volim sneg, odavno. Ali volim meditativnu muziku kad pada sneg.
I tako, gledajući u sneg koji pada kao da nam se sveti za nešto što nismo skrivili, ali smo svejedno krivi (neki to isto tvrde, ali nećemo danas o njima), pade mi na pamet da biti stariji ne znači nužno biti i pametniji.
Reč je o jednom svežem iskustvu koje neću moći tako lako da zaboravim, a hteo bih. Ali, prvo da uzmemo lek za sve.
And all my tears like water flown…
Ova pesma je teza nad kojom ću dokazati tu tužnu stvar o izostanku korelacije između starosti i mudrosti.
Sestre Shook božanstveno pevaju i to je njihov najveći kvalitet. Utisak kvare pomalo nezreli tekstovi.
Kada sam kao klinac počeo da slušam radio, nisam mogao ni da naslutim da ću, mnogo godina kasnije, završiti u njemu. Mikrofon je kao droga: kada se navučeš, teško ga ostavljaš. Tako je i danas, iako sam sada daleko od tog medija: ostala je u meni ljubav prema radiju, kao i navika da mi nešto svira u pozadini, bilo šta da radim. Kako mi je teško da nađem stanicu koja emituje muziku po mom ukusu, obično pomeram skalu do trenutka kada mi neka od pesama privuče pažnju i tu se zaustavim.
Tako sam i naleteo na Shook Twins.
Postoje neka dekadentna mesta na kojima se ljudi ponašaju, zamislite ovu čudnu reč: uljudno.
Pre mesec dana ili koliko beše prošlo od onda, gledam snimak i ne verujem svojim očima: bura navukla prekomernu plimu na sever Jadranskog mora, pa se voda u Veneciji podigla preko jednog metra “iznad crte” i poplavila dobar deo grada. Ne, nije to čudno, jer se dešava često, bar jednom godišnje. Nego, na ulazu u neki restoran, do kojeg se dođe po nekoj skeli koja je iznad vode, osoblje deli gostima gumene čizme u veselim bojama, konobari su već tako obuveni, svi su u vodi do gležnjeva, ali restoran je pun k’o oko, nema slobodnog stola, raspoloženje je očigledno onakvo kakvo i treba da bude na prometnom mestu gde gladni postaju siti, a ljudi nemaju mentalni niti finansijski problem da ručaju u restoranu.
Drugim rečima, grad funkcioniše.
A onda pomislih: jebote, i ja razmišljam o glupostima. Pa kakva je to uloga grada nego da funkcioniše?
Nastavite sa čitanjem… “Grad koji funkcioniše. To mu je i posao.”
Danas zvuči gotovo neverovatno: malo je nedostajalo da ova pesma postane tuđi hit.
Dok sam se danas vraćao domu iscrpljen od celodnevne bitke sa bankarima koji nikako da shvate da nisam idiot i da ne mogu da me zezaju na sitne fore, tužno sam gledao u sive ulice. Navirala su mi sećanja: još pre par decenija one su bile pune ljudi koje je već uhvatila novogodišnja groznica, a po trotoarima i u pešačkoj zoni bile su raspoređene tezge na kojima su se prodavale čestitke. Kupovalo se na veliko jer su se slale rodbini, prijateljima, komšijama, ljubavima… I na vreme, kako bi poštari uspeli da ih isporuče pre najluđe noći.
Tog lepog običaja više nema.
Prošao sam ulicom kojom sam svakodnevno išao u osnovnu školu i setio se jednog mnogo veselijeg decembra. Sa jednog od štandova treštao je primitivni gramofon, a sa njega je do mene dopirala neka prekrasna muzika. Usudio sam se da priđem prodavcu i pitam ga ko to tako svira i peva.
Tada sam po prvi put čuo za Simona & Garfunkela.
Bilo kog njenog albuma da se dohvatite, nećete pogrešiti. Ona je umela i od osrednjih pesama izvuče maksimum i učini da fantastično zazvuče.
Bile su mi potrebne decenije da bih tek u zrelim godinama “proverio šta su to Enrico Caruso ili Maria Callas“. Naslušao sam se dovoljno operskih pevača i pevačica da bih mogao da zapažam razlike između njih i osobenosti interpretacije, no pomenuti dvojac nema premca – oni su kategorija za sebe.
Normalno, vrhunskih interpretatora ima u svim žanrovima.
