Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Iskren pogled pravo u oči koji govori sve jezike. Ideja o tome da je sreća samo trenutak.
Na početku, pesnik kaže:
Znaš li da putovanja nema?
Stižemo i odlazimo u isti čas
Bio si smrtan, baš kao i ja
A bog je samo melodija…
A na kraju gutamo knedlu zajedno sa njim:
Svi moramo da odemo, veruj mi
Ali ja te puštam da bih ti rekao hvala.
Акт, појединачно, најчешће значи голу женску на слици. Да ми је знати како је до тога дошло.
У словенским језицима ми није јасно да ли ропство потиче из рада или обратно или никако. Да ли је радник постао од роботника? Знамо да робот јесте.
Са латинским много горе стоје ствари. Постоје две главне речи – агере (чинити, радити) и опус (дело). Е, како бих волео да је ту причи крај. Јер сад почиње злостављање језика… тј ако се та реч употреби као кад се односи на тзв. супстанце. Нека остане записано да ја злостављам шећер, држим га заточеног без хране, светла, воде, а и не проветравам му.
Агере. Од чега су већ Римљани имали неколико облика, нпр глаголски придев актум (рађено, урађено), од ког смо добили множину средњег рода акта. То су разни мастиљари користили да означе урађене папире; неурађене не знам како, али реч агенда би била то – оно што треба да се уради.
Данас ниједна од њих не значи то што значи. Акта више није ознака да је урађено, него је акт сам чин рада или папир са одлуком-дозволом-забраном, штавише и сама реч чин се у неким језицима/приликама каже акт, нарочито у позоришту. Агенда више није радни лист, него дневни ред па чак и тајни план. Акт, појединачно, најчешће значи голу женску на слици. Да ми је знати како је до тога дошло.
Дошло је и до агента (од агенс, који ради), агенције (ваљда дејство), агентуре (то исто али са лошим призвуком).
О активном, активизму, акцији/реакцији, активи/пасиви, актуелном, актовци, адактирању (!) би могао чак и посебан чланак. Овде само ово: to action је сад глагол у енглеском, значи отприлике “одобрити да се уради”. Нико од наших енгрбљана још није смислио како да то преузме, срећом.
Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: опера, па и ционализовање”
Po kvalitetu tekstova, ovaj songwriter teško da ima takmaca na prostoru Balkana među onima koji svoje misli pokušavaju da uobliče na engleskom jeziku.
Mind’s all grown up
But the Heart is just a boy,
The former is smart
And the latter’s still willing to toy.
Ovo su stihovi koji, možda, na najbolji način opisuju opus koji potpisuje J.R. August.
No, prvo malo da premotamo film unazad…
Zapravo, već je ispuzalo. Ali smo na to čekali preko trideset godina.
Kad neko za sobom ostavi četrdeset i kusur godina uglavnom besprekorne karijere, lako je ačiti se vrhuncima u tolikom opusu. Možete zamisliti, a ne sumnjam da su neki od vas i učestvovali pa znaju iz iskustva, kako među ljubiteljima muzike izgledaju rasprave “koji je najbolji album ili najbolja pesma tog i tog izvođača”. Rasprave često budu žustre, a na kraju sve završe bez zaključka, što i nije toliko bitno ukoliko je rasprava podržana slušanjem muzike. U tom slučaju svi su na dobitku, jer se slušala dobra muzika, a mišljenje svakako niko ne bi promenio, što ne umanjuje efekat zabave.
Međutim, šta se dešava ako rasprava krene s drugog kraja? Jeste li ikad raspravljali o najgorim albumima izvođača u čiju muziku se kunete?
Kod nekih retkih, loši tragovi postaju amanet za budućnost. Jedan od najvećih nije dočekao da čuje svoj najgori album sastavljen ispočetka, barem da bi se uverio da te ideje i nisu bile toliko loše.
Šta biva kad ti pošalju poklon sa fusnotom da sad imaš dvadeset sedam zadataka…
Sa poštarima sam uvek bio u dobrim odnosima. Nekada su se oni rejonski smatrali gotovo članovima svakog domaćinstva, jer su donosili penzije i sitne poklone dragih nam osoba iz daljine. U mom slučaju to je bio čist interes – nisam želeo da rizikujem da mi se paket sa pločama ili stranim novinama usput izgubi.
No, to je bilo davno.
Ovi današnji uglavnom donose nepoželjne stvari – opomene za neplaćene račune koje ništa ne znače, sudske pozive ili nešto još gore.
Veliki sistem ga nije hteo i pustio ga je niz vodu. Učinili su mu veliku uslugu, jer to se na kraju završilo pesmom na vrhu britanske top-liste.
David Gray pripada onoj grupi autora koji su tesno povezani sa svetom koji ih okružuje. Njegove priče su direktne i bez uvijanja, pa mu je lako da uspostavi kontakt sa publikom. Pri tome, ništa od onoga što nudi nije bombastično, isproducirano, napadno, bogato izaranžirano…
Gray je od onih tipova koji vam prodaju sadržaj i jake emocije.
Nastavite sa čitanjem… “Nije je bilo briga za noćno slušanje radija”
Kako čovek može da prođe pri susretu sa ogromnim opusom nekog ko je pevao o stvarima o kojima drugi nisu imali muda ni da šapuću?
Juče se navršilo četvrt stoleća, prokletih 25 godina kako je Frank Zappa otišao na Neko Bolje Mesto i ostavio nas u totalnom rasulu. I zbilja, kad gledaš šta je sve otišlo u vražju mater sa ovom civilizacijom od tog vremena, nije lako da podneseš sve to. Od globalnog otopljenja kojeg su u to vreme bili svesni samo pojedini naučnici koje niko, kao ni sad, nije hteo da sluša, preko silnih prirodnih, ekonomskih i političkih kataklizmi, pa do godine nastanka world wide weba, tehničkog entiteta čija veličanstvena ideja o hitroj raspoloživosti planetarnog kompendijuma znanja morala da ustupi mesto video klipovima kučića i mačića, te “nećete verovati šta se zatim desilo” informacijama o tome sa čijim bratom od tetke je koja plastificirana drombulja upražnjavala analni seks ispred kioska za kokice u Diznilendu.
Šta mislite, šta bi Frank Zappa danas imao da kaže na sve to?
You suck my blood like a leech, you break the law and you preach, screw my brain till it hurts, you’ve taken all my money and you want more… Znate li ko se još u to vreme usuđivao da se tako obraća glavonjama u izdavačkom biznisu? Niko.
Pre par nedelja smo išli u bioskop. Kad tako kažem, osećam se kao da živim u nekom velikom gradu u Americi: sednemo u auto, pa sat vremena vožnje do zabave… Do Zrenjanina, u multipleks u tržnom centru na zapadnom obodu komšijskog grada. Kikinda nema bioskop odavno – najradije ne bih da komentarišem onu sramotnu prevaru koju neki nazivaju bioskopom, reč je o vikend-improvizacijama projekcija na parčetu iskrpljene posteljine nejednake beline, uz jad od zvuka u pozorišnoj sali koju neka šačica sitnih bandita iznajmljuje na duge staze.
Sve u svemu, gledali smo film Bohemian Rhapsody, o kome se, ne bez razloga, mnogo priča.
Vozeći kući pustim drumom kroz novembarsku noć, utonuo sam u misli, ne razmišljajući mnogo o filmu, nego se prisećajući jedne večeri, takođe je bio novembar, pre skoro četiri decenije. Setio sam se svog prvog Queen vinila u fonoteci i čudnog odnosa koji sam imao prema njemu prvih nekoliko meseci što sam ga imao…
