O muzici grupe King Crimson neki među nama su spremni danima da diskutuju. Neki srećnici su ih gledali na koncertu, kao onomad Đole; o tome ste, verujem, čitali. Napisali smo tuce tekstova o pojedinim aspektima njihove karijere, sa raznim fazama kroz koje su prolazili možemo da se identifikujemo ili da ih odbacimo, doživljavali smo ih različito. No, jedna stvar je uvek prisutna kada su oni u pitanju: nikada se nisu ponavljali. Robert Fripp je tvrdoglavo ustrajao u svojoj želji da ide do kraja u ispitivanju granica koje grupa može da dosegne i koliko je njihove publike spremno sve to da podnese.
Pa ko preživi…
Evo, još smo svi na broju. 
Kada jedna grupa snimi debitantski album koji mnogi smatraju najboljim ikada u niši koja se smatra progressive rockom, a In the Court of Crimson King (1969) je svakako čudesan, z ove perspektive se obično pomisli da im je tokom cele karijere sve išlo glatko. Na prvi pogled, izgledalo je tako: prvi veliki nastup su imali na čuvenom koncertu Rolling Stonesa u Hyde Parku u julu 1969. godine pred publikom koja se merila stotinama hiljada gledalaca, u jesen su izdali album koji je sve raspametio, ekspresno su otišli na američku turneju… Da bi se, po povratku iz Amerike, odmah sve raspalo.
Ne zaboravimo da su članovi grupe u to vreme bili klinci na početku dvadesetih, verovatno sujetni i opijeni brzim uspehom i svim što ide uz to. Zato je sasvim normalno što je došlo do, diplomatskim jezikom rečeno, “muzičkih nesuglasica” oko toga kojim putem treba da nastave dalje. Glavni kompozitor i kreator autentičnog zvuka na prvom albumu Ian McDonald i bubnjar Michael Giles su naginjali lirskim pesmama, dok je Fripp želeo nešto drugo, a nije dozvoljavao raspravu. Uto je Greg Lake odlučio da nastavi karijeru u ELP… Praktično, grupa se svela na dva slova: Roberta Frippa i tekstopisca Petera Sinfielda. A trebalo je snimiti novi album…
Potraga za novim članovima nije išla tako glatko. U jednom trenutku, čak je i Elton John figurirao kao potencijalni pevač. Glavno pojačanje u pripremi sledećeg albuma je bio Mel Collins, kao duvač. Ritam sekciju su činila braća Gilles Greg Lake je pristao da otpeva vokale u zamenu za ozvučenje (!?)…
Album In the Wake of Poseidon (1970) je, na prvu loptu, bio nepravedno potcenjen. Mnogi ga smatraju slabijom kopijom prvenca. No, kako se meni čini, na njemu postoji mnogo detalja u pesmama koje po prvi put pokazuju svu Frippovu genijalnost. Ovog puta, on se pokazao kao odličan kompozitor, sposoban da razne neuobičajene muzičke ideje artikuliše u kompaktnu i dobro uvezanu celinu. To je pride zvučalo fanomenalno, jer je produkcija bila mnogo bolja nego na prvencu.
Albumom dominira zvuk melotrona kojeg je Fripp nasledio od McDonalda. No, đavo se krije “ispod haube”, u samom konceptu albuma.
Sinfieldovi tekstovi su najčešće apstraktni i teško razumljivi, ali se vodič kroz njih nalazi na omotu albuma. Na omotu se nalazi i slika koju je uradio Tammo De Jongh i koja se zove “The 12 Faces of Humankind” ili “The 12 Archetypes“. Autor je verovao da od elemenata od kojih se sastoji svet (vatra, voda, vazduh, zemlja), kombinacijom po dva, mogu da se stvore arhetipovi ličnosti. Normalno, uz ovakvo razmišljanje odmah postoji kopča i sa drugim stvarima: hermetizmom, misticizmom, psihologijom, religijom, filozofskim pravcima, pa otuda i veza sa grčkim bogovima. I odjednom naslovna pesma ovog albuma počinje da poprima smisao.
Plato’s spawn cold ivyed eyes
Snare truth in bone and globe.
Harlequins coin pointless games
Sneer jokes in parrot’s robe.
Two women weep, dame scarlet screen
Sheds sudden theatre rain,
Whilst dark in dream the midnight queen
Knows every human pain.In air, fire, earth and water
World on the scales.
Air, fire, earth and water
Balance of change
World on the scales
On the scales.Bishop’s kings spin judgement’s blade
Scratch “faith” on nameless graves.
Harvest hags hoard ash and sand
Rack rope and chain for slaves
Who fireside fear fermented words
Then rear to spoil the feast;
Whilst in the aisle the mad man smiles
To him it matters least.Heroes hands drain stones for blood
To whet the scaling knife.
Magi blind with visions light
Net death in dread of life.
Their children kneel in Jesus ’til
They learn the price of nail;
Whilst all around our Mother Earth
Waits balanced on the scales.
U Sinfieldovoj apstrakciji, Posejdon, brat Zevsa i Hada, bog mora, predstavlja “tačku ravnoteže” između podzemnog sveta i neba, koje simbolizuju njegova braća, pa samim tim predstavlja ideal kojem treba da težimo, u najboljem smislu te reči.
Ovaj komplikovani Sinfieldov koncept je razrađivan na prva četiri albuma King Crimsona i vrlo je interesantan ako imate vremena da se njime pozabavite. U slučaju da nemate, samo pustite album i uživajte u perfektnoj muzici s kojom malo šta može da se uporedi.