Koliko juče, iznenadila me je vest da je UNESCO, agencija Ujedinjenih nacija zadužena nauku i kulturu, dodala reggae muziku na listu “neprocenjivog kulturnog nasleđa” koju je potrebno štititi i promovisati. Obrazloženje je kratko: “Doprinos rege muzike diskursu o pitanjima nepravde, otpora, ljubavi i čovečnosti naglašava njenu elementarnu dinamičnost, koja je istovremeno umna, društvenopolitička, senzualna i duhovna”.
Tako je jedan žanr za samo pedesetak godina prevalio neverovatan put od prašnjavih i zadimljenih densing sala po jamajkanskim predgrađima do globalne prepoznatljivosti.
O reggae muzici smo mnogo puta pisali, objašnjena je i neobična ideologija koja stoji iza nje pa nema potrebe da se ponavljam. Mogu samo da konstatujem jednu stvar – ne poznajem čoveka koji je na nju ravnodušan. Ma kakvo mišljenje imali o pesmama ili izvođačima, reggae ima jednu divnu osobinu – već posle nekoliko taktova počnete da pomerate noge i njišete telo, uglavnom nesvesno.
Kako smo davno utvrdili da sinhronicitet stalno deluje, par poslednjih nedelja stalno slušam jedan neobičan album. Zove se Great Expectation (2010), a objavili su ga The Jolly Boys. Ako ste već pustili klip, uočili ste da je reč o veteranima koji kao da su pobegli iz staračkog doma; no, njihova životna priča je sve, samo ne obična. Da ne ulazimo u detalje: postoje od 1945. godine, ko zna šta su sve svirali proteklih decenija i po dužini zajedničkog rada pod istim imenom su nesumnjivi šampioni. Ako ne računamo The Blind Boys of Alabama, koji zvanično postoje od 1939. godine! 
Album sadrži šarmantno prearanžirane nama dobro poznate pesme — The Doors (“Riders on the Storm“), The Clash (“Should I Stay or Should I Go“), Steely Dan (“Do It Again“), New Order (“Blue Monday“), Lou Reed (“Perfect Day“), Iggy Pop (“Nightclubbing“), Johnny Cash (“Ring of Fire“)… I, naravno, “Rehab“, nesrećne Amy Winehouse.
Pesma je autobiografska. Poznato je da su mnogi uspešni muzičari tokom svojih karijera imali probleme sa unutrašnjim demonima koji su ih progonili. Alkohol i droga su postali opšte mesto, kako u njihovim životima, tako i u pesmama. Winehousova se nije treznila i ko zna šta je sve drugo uzimala, a znamo i da joj je nastup u Beogradu bio poslednji u životu, ako se onaj jad na sceni uopšte mogao nazvati nastupom. Svi pokušaji porodice i menadžmenta da je odvedu u neku ustanovu za rehabilitaciju na kraju su bili neuspešni, a ishod znamo svi.
Iako na prvo slušanje The Jolly Boys zvuče ravno i daleko od svega što se danas snima, ne dajte se zavarati. Posle nekoliko slušanja, obasjaće vas sunce Jamajke i osetićete radost, bez obzira o čemu pevaju. Što, uostalom, reggae muzika uvek čini. 
