U tri dana, odoše Nicolas Roeg i Bernardo Bertolucci. Bertoluccija smo ispratili, a o Roegu ćemo malo opširnije. Napustio nas je u devedesetoj, prvom cvetu starosti, kad mu vreme nije… Ček, to je neki drugi film. Prvo, malo muzike… I još svašta nešto.
Njegove filmove ćete ili voleti ili će vam biti muka. Ja znam da nikad neću zaboraviti Čoveka koji je pao na zemlju, iako to nije najbolji Roegov film. Rušio je granice dozvoljenog i mogućeg u vreme kada je stvarao i utirao neke nove puteve. Jedinstvo prostora i vremena u njegovim filmovima ne postoji. Prospe pred vas slagalicu, ali vam ne dozvoljava da vidite kutiju. Probate, pa kako vam uspe. Ili vam je, jednostavno, posle izvesnog vremena, dosta svega. Sigurno vam nije svejedno. Nikad ne zaboravite: šezdesete, sedamdesete i osamdesete godine dvadesetog veka su bile vrlo zanimljive!
Roeg je počeo filmsku karijeru raznoseći šolje čaja po filmskim studijima. Napredovao je do klapera, pa zatim direktora fotografije. Radio je sa Davidom Leanom na Lorensu od Arabije kao direktor kamere druge ekipe, pa zatim na Doktoru Živagu, u toku kojeg se umetnički razišao sa Leanom, tako da nije ni potpisan. No, to mu nije smetalo da snimi klasike kao što su Trifoov Farenhajt 451, Daleko od pobesnele gomile ili nadrealni Casino Royale.
Prvi film, u kome je korežiser bio Donald Cammel, bio je Performance. Već njime je uspostavljena formula, ne toliko komercijalnog uspeha, dok kritički nije bio problem, koliko načina rada i stvaranja, koja će se proteći do kraja. Kontrapunkt, rasute slike, asocijacije, vreme rasprskano u paramparčad, ali, najmanje jedna muzička ili glumačka zvezda (u ovom slučaju, James Fox i Mick Jagger – za njega ne treba link, zar ne?). Recept sa zvezdama nije nastavljen u sledećem filmu, Walkabout, ali je naglašen princip aktera iščupanih iz svog prirodnog okruženja. Zato su svi principi prisutni u Don’t Look Now (Donald Sutherland, Julie Christie) i mom omiljenom The Man Who Fell to Earth,
Zvezda tog filma je David Bowie, vanzemaljac. Ako je iko ikada posumnjao da je Bowie vanzemaljac, gledajući ovaj film, bio bi sasvim siguran da jeste. Film je dug, naporan, mučan, prelep, proročki, i nikako za gledanje usput, niti na videu… Ah, da, nema više bioskopa… E, pa, ostaje nam da potegnemo negde gde ima, ili da imamo oveći ekran i pošten kućni bioskop. Relativno nedavno je ponovo izdat, nađite ga…
I nemam više šta da kažem. Situacija je binarna. Ili jeste ili niste za Roegove filmove.
Roeg je nastavio istim principima i u Bad Timing (Art Garfunkel, Theresa Russel), Insignificance (neverovatni Tony Curtis i Theresa Russel), The Witches, i posle, iako je retko dostizao visine pomenutih ostvarenja. Nigde nije sasvim pratio originalnu priču, ako je postojala: uvek je pomerio stvarnost bar malo ili pokazao kako stvarnost zaista izgleda, u kadrovima sa kojima se, sa druge strane okeana, mogu meriti samo kadrovi Dejvida Linča. Snimao je do 2007, ukupno 40 ostvarenja u kojima je bio snimatelj, režiser, scenarista, ponešto ili sve od toga.
Odlazak Nicolasa Roega su ispratili mnogi – Bowiejev sin Duncan Jones, Billboard, Variety…
Svakako, sad je još manja verovatnoća da će neko da snimi film, a ne reklamu za igračke i drugu robu od dva sata. Tome što se danas snima za 40 godina niko neće znati ni naslov ni ime tvorca. Postoji Internet pretraga, zar ne? No, dobro. Takva su vremena, potrošnja je bitnija od svega drugog. Ne znam da li se iko skoro zapitao: ako se ništa ne stvara, šta se onda troši?
