Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Vrli hroničari zbivanja su iskoristili svoje čestite podsetnike da nam skrenu pažnju kako vreme prolazi mnogo brže nego što bismo mi to voleli. Ne pomaže čak ni onaj relativistički stav da vreme, zapravo, ne postoji.
I tako… Juče beše pola veka od poslednjeg performansa Bitlsa pred publikom. To beše ono kad su se svi popeli na krov svoje upravne zgrade u Londonu i zasvirali pred malobrojnom publikom koju su činili ljudi zatečeni u kancelarijama i trenutno ne previše angažovani, filmska ekipa koja je pravila dokumentarac o Bitlsima i nekoliko članova porodica Velike Četvorke. Izgledalo je to baš ovako:
A onda, nedugo potom, priči je došao kraj.
Tako je to kada se takmičite sami sa sobom: u jednom trenutku dođe do zamora materijala i posustajanja.
Neočekivane padavine su i ove godine iznenadile putare, pa nam ne ostaje ništa drugo nego da sedimo po svojim domovima dok sneg ne popusti. Unutra je toplije, a i smanjuje se mogućnost da se negde, uzgred, ne polomiš na neočišćenom trotoaru. U ovim godinama ko zna da li bi lekari uspeli da te ponovo sastave. Da bi užitak bio kompletan, podrazumeva se omiljena fotelja, sluške u ušima i muzika po izboru…
Tako ja zamišljam put u nirvanu…
Plejer sam ovoga puta namestio da nesumično bira numere, na listi je bio veliki broj albuma koji su se pojavili poslednjih nekoliko meseci. Sve je bilo u redu dok mi nije pustio poslednji album Vana Morrisona.
U trenutku mi se raspršila zimska idila. 
“Još od malena moja ambicija je bila da živim okružen muzikom. Nisam hteo da propustim ništa. Otuda nisam mogao da delujem samo na jednom planu. Volim da sviram, dirigujem, pevam, pišem pesme ne obazirući se na vrstu i muzički stil. I to radim čitav svoj život, u svakom trenutku, ozbiljno, iskreno i sa dubokom predanošću.”
Ovako je Michel Legrand opisivao svoju strast prema muzici i zbog toga je jasno da pripada društvu onih koje je teško klasifikovati. Stalno lutajući između džeza, klasične muzike, mjuzikla i easy listening pesama, ostavio je neizbrisiv trag u onome što mu je najbolje išlo – filmskoj muzici.
Muzički kredo mu je glasio: “Melodija je ljubavnica kojoj ću uvek biti veran.”
Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Michel Legrand (1932-2019)”
Brate, odakle izvlačiš sve te ideje sve ove godine?
Odavno sam siguran, a ovog puta ću prvi put i reći naglas: ovaj čovek u sebi krije neki manijakalno snažan poriv. Njemu nije dovoljno da oduševi ili zbuni slušaoca: njemu je potrebno da ga šokira. I u tome je uspešan sve ove godine.
Za sve ove godine koliko slušam njegovu muziku, a potkačili smo se davno, kad je pre četrdeset godina objavio album Look Sharp! (1979), taj ludak ne prestaje sa provokacijama. U prvom ovogodišnjem paketiću iz Kalinjingrada, tetka mi šalje njegov novi album, a na ceduljčetu zakačenom na CD stajalo je samo ovo:
!!!
Nisam oklevao da čujem razlog za taj komentar, strpao sam CD u plejer. Sledećih četrdesetak minuta nisam mogao da dođem sebi.
U jednom trenutku sam, jeretički, pomislio da bi ovako zvučali Roxy Music da su se pojavili nekoliko decenija ranije.
O Vajmarskoj republici, Nemačkoj posle prvog svetskog rata, istorijske čitanke nas nisu mnogo naučile. Ono čega se ja sećam je priča o pokušaju da se ova država “stavi na noge” tokom dvadesetih godina prošlog veka i nezapamćenoj inflaciji koja je bila u to vreme i pretila da je rasturi. Uprkos naporima koji su trajali skoro čitavu deceniju, priča se završila totalnim kolapsom i dolaskom Hitlera na vlast.
Nastavak priče je mnogo bolje poznat.
Mala potraga za autorom pesme koju znam dovela me je do sjajnog otkrića. Kasnim preko četiri decenije u upoznavanju muzike ovih ljudi. No, za dobru muziku nikad nije kasno.
Pevači među bubnjarima su vrlo retka pojava među muzičarima, a oni koji su zaista dobri u tome mogu se izbrojati na prste jedne ruke. No, dvojica od njih su mi odavno prirasli za srce, jer su u pitanju ljudi u kojima su se skrivali različiti talenti i njihova zaostavština je veoma ozbiljna. Neki od vas koji me redovno čitaju će, verovatno, pogoditi na koga mislim, jer sam ih u mnogo navrata pominjao – o Jimu Capaldiju (Traffic) sam već pisao, a prvobitna namera mi je bila da današnji tekst posvetim Levonu Helmu (The Band), čoveku koji je otpevao neke od najvećih pesama matične grupe.
No, obično se završi drugačije od onoga što sam zamislio. 
Deset hiljada reči stoji između nas
Deset hiljada divljih granica
U prevečerje projekta “Korni grupa 2019“, imam neki čudan predosećaj koji me sprečava da pohodim taj koncert. I zato sam doneo manje-više konačnu odluku da to neću učiniti. Da me ne razumete pogrešno: drago mi je što će se okupiti deo ekipe oko Bate Kovača, jer Dado i Boček su uz njega, a to nije malo. Doduše, ritam sekcija je otišla na Neko Bolje Mesto (Furda juna 2015, a Hreljac pre mesec dana) i tu se ne može pomoći, ali verujem da su zamene dostojne… Ali ne, hvala. Korni grupa beše, zapravo, dve grupe, a nije potrebno biti naročiti genije da bi se razumelo za koju od njih će biti mesta pred šarenom publikom za koju se ta ujdurma pakuje. Osim toga, Bata Kovač je dao neke izjave nakon kojih verujem da je upravo suprotno onome što je rekao… Meni na dušu ako grešim.
Međutim, nisam mogao da se ne setim nekih ličnih premotavanja istorije uživo. A onda sam se setio grupe sa najdužim stažom koju sam ikada gledao.
Sticaj okolnosti je hteo da je ta ista grupa odsvirala prvi rock koncert kojem sam prisustvovao u leto sad već pradavne 1978. A došlo je i do ponovnog susreta, generaciju i po kasnije.
Kada se pojavio CD, mnogi su na razne načine koristili činjenicu da medij prima duplo više muzike od jednog vinila. U malom broju slučajeva, to širenje prostora je zaista išlo u korist suštine muzike koju je umetnik izvodio.
Početkom sedemdasetih James Brown je radio pod punim gasom. Izdavao je redovno po par albuma godišnje, sarađivao sa mnogim drugim muzičarima kao autor pesama ili producent, a nalazio je vremena i da piše filmsku muziku. Tako ga srećemo kao autora soundtracka za Slaughter’s Big Rip-Off (1973), filmčić B-produkcije u kome crni baja, bivša Zelena beretka iz Vijetnama, redom tamani mafioze na način kako su to kasnije radili Steven Seagal ili Dorf Lundgren.
Kakav film – takva i muzika. Na soundtracku su završili uglavnom restlovi sa raznih Brownovih snimanja, pa je celokupan utisak da je sve to što se našlo na albumu veoma “tanko” za Kralja funka i da to treba što pre zaboraviti.
No, pre no što nastavim, da se zaletimo. 1-2-3-4… Pustite najglasnije što možete. 
