Boogija i južnjačkog rocka sam se naslušao u mladosti. Allman Brothers Band sam otkrio još kao osnovac, a nadalje su se stvari odvijale po inerciji, jer sam pomno preslušavao svaki novi album kako je pristizao. U takvoj vrsti muzike nema velikih pomaka i iznenađenja, pa je opčinjenost ovom grupom i sviračkim umećem njenih članova, a i drugih sličnog usmerenja, u jednom trenutku u meni izazvala osećaj zasićenosti.
Stao sam na vreme, bolje je bilo da ostanemo u ljubavi…
U drugoj polovini sedamdesetih na muzičkoj sceni je zavladao pravi haos izazvan pojavom punka/new wavea, pa se smatralo da za grupe koje su negovale boogie/roots/južnjački rock više nema mesta na sceni. No, ispostavilo se da su muzičari koji neguju ovakvu svirku žilava sorta – oni nisu želeli mnogo da filozofiraju već su uvek bili spremni da publici koja je srasla sa čašama/flašama piva u ruci isporuče najjednostavniju zabavu nudeći rafalnu paljbu moćnih rifova sa pozornice.
Tako je pesma “Black Betty“, u izvođenju potpuno nepoznate grupe Ram Jam, 1977. godine neočekivano postala globalni svetski hit. Svojim prepoznatljivim rifom inficirala je klince i adolescente, pa tako i mene, za sva vremena. O detaljima oko nje same Grba je naširoko pisao u svom tekstu, pa nije zgoreg da ga ponovo pročitate.
Četrdesetak godina kasnije, na “Black Betty” sam naišao na albumu Peach (2017) grupe Larkin Poe. Dve sestre koje sviraju gitare, i uz to klinke, nisu mi ulivale previše poverenja. No, ispostavilo se da sam u zabludi. Iza njihove karijere stoje nama dobro poznata lica poput T-Bone Burnetta i Elvisa Costella: saradnja sa tim ljudima je čvrsta preporuka čak i za velike skeptike. Ovi muzički velemajstori nisu nikada podilazili publici niti su joj ikada poturali ono u šta sami ne veruju.
Svirka na Glastonbury Festivalu 2014. godine je vinula Larkin Poe među zvezde – sestrice su proglašene za najveće iznaneđenje festivala. Od tada su snimile još tri fina albuma koji se lako slušaju, jer pesme zvuče moderno. Neki od recenzenata ih nazivaju “little sisters of the Allman Brothers“, ali ja ne bih išao tako daleko u poređenju.
Neka ostane zapisano da su zanimljive za gledanje, a muzika koju izvode je vrlo ugodna za uši. I, što je najvažnije, izgleda da Crna Beti ponovo proživljava neku svoju drugu mladost… 