Odavno sam siguran, a ovog puta ću prvi put i reći naglas: ovaj čovek u sebi krije neki manijakalno snažan poriv. Njemu nije dovoljno da oduševi ili zbuni slušaoca: njemu je potrebno da ga šokira. I u tome je uspešan sve ove godine.
Za sve ove godine koliko slušam njegovu muziku, a potkačili smo se davno, kad je pre četrdeset godina objavio album Look Sharp! (1979), taj ludak ne prestaje sa provokacijama. U prvom ovogodišnjem paketiću iz Kalinjingrada, tetka mi šalje njegov novi album, a na ceduljčetu zakačenom na CD stajalo je samo ovo:
!!!
Nisam oklevao da čujem razlog za taj komentar, strpao sam CD u plejer. Sledećih četrdesetak minuta nisam mogao da dođem sebi.
Dakle, Joe Jackson je objavio dvadeseti studijski album Fool pre deset dana, ponovo nas ostavljajući u stanju blaženog šoka nakon prvog preslušavanja (i drugog, trećeg, ko zna kog uzastopnog). Sastavljen je od umerenog skupa od osam numera, dug taman toliko da vam ni slučajno ne dosadi, u formatu uobičajenom za vinile. Album zvuči kao magična kombinacija starog i novog, idejama je povremeno čak na granici sprdnje, a produkcijski je remek-delo. Naime. uz samog Jacksona, produkciju potpisuje i Pat Dillett, legenda njujorškog studijskog zvuka, majstor sa veoma probranom klijentelom, producentska zverka za koju je poznato da mu čak i Nile Rodgers dolazi na noge da proveri sopstveno mišljenje. Dakle, nema šta da se preispituje bilo koji zanatski aspekt ovog albuma.
Još prilikom prvog slušanja albuma, bilo mi je teško da se oduprem vrlo emotivnom utisku o tome da je ovde reč o nekakvim dugo kuvanim i teško rođenim pesmama. Pritom ne mislim samo na činjenicu da je od poslednjeg studijskog rada Fast Forward (2015) prošlo nešto više od tri godine, pa je, tobože, sve vreme od onda sledeći album bio u radu. Ne, nešto drugo je posredi: bez ikakvog racionalnog objašnjenja i pre bilo kog konkretnog podatka, uporno mi se vraćao utisak da je reč o nekakvoj kompilaciji izgubljenih ideja, jer poznajem Jacksona dovoljno da bih primetio da album zapravo nije koherentan. Ne znam kako bih taj utisak drugačije objasnio u malo reči.
Ispostavilo se da me intuitivni utisak nije prevario. Rovareći po netu u pokušaju da saznam što više o prilikama koje su vladale u toku pripreme albuma Fool, naišao sam na ovu Jacksonovu izjavu (uz nemušto sklepani prevod vašeg komentatora):
Put do ovog albuma je prekriven ostacima pesama i polupesama koje ranije nisu prošle. Prikupio sam osam preživelih, što je bilo dovoljno… Ja nikad nemam sveobuhvatnu temu na umu kad pokušavam da napišem pesme za album, ali ponekad se takva tema razvije. U ovom slučaju, to su komedija i tragedija, okolnosti pod kojima se one prepliću sa našim životima. To su pesme o strahu, besu, otuđenju i gubitku, ali i o stvarima koje život čine vrednim življenja: prijateljstvo, smeh, kao i sama muzika ili umetnost. Nisam mogao da napravim nešto poput ovog 1979. godine. Jednostavno, tada nisam živeo dovoljno.
To li je, dakle: Fool nije ništa poput “Pohvale ludosti” Erazma Roterdamskog, u kojoj se velike ideje svog vremena podvrgavaju proveri prostim trešenjem stabla mudrosti, pa šta padne s grane, nije mu u krošnji ni bilo mesta. Ne, taj album je jedna prosta, iskrena i veličanstvena apoteoza sopstvenoj zrelosti. Zato povremene asocijacije na neke stare teme, tek toliko da pomislim kako je Jackson sklon anahronizmu (kao što nije); zato česta pomisao da sam izložen intelektualnoj provokaciji (kao što jesam). Zato i sjajan rezultat: stalno moram da se podsećam da niko, pa ni velemajstori poput Joea Jacksona, nisu pretplaćeni na neprekidni kvalitet, nego to proizilazi iz jedinstvene kombinacije neverovatnog talenta, snažne emocije i razbuktalog intelekta. Zaboga, pa on je tu muziku zamalo odbacio; neko bi prodao dušu đavolu samo da može da se približi takvoj veštini.
Moje poštovanje prema tom čoveku je izvedeno upravo iz te karakteristike nepomirljive potrage za novim rešenjima, ma koliko da su polazne ideje možda stare. Ako je to i osam starih i naknadno zakrpljenih krhotina, njihova lepota je upravo u tome što nisu izgubile na sjaju koliko god da su tavorile pre konačnog oblikovanja. Odakle Jacksonu još uvek toliko snage i hrabrosti da se sa sudom publike suočava do gole istine, poput početnika koji igra na jednu kartu, nemam ni najblažu predstavu. Ali, to nije ni važno. Odaću vam mišljenje da album Fool za mene predstavlja najbolji sadržaj od par desetina albuma koje sam već čuo, a nose markicu leta gospodnjeg 2019. Moj lični favorit među osam numera je poslednja, pod naslovom “Alchemy“, gde me naročito diraju ovi stihovi:
Thrill, to secrets never told
Taste, the bitter turned to sweet
See, the dross turned into gold
Hear, a B sharp turned to C
Nema više šta da se kaže.