Month: January 2019

Pozdrav prijatelju iz kraljevske palate

Taj prelaz tempa iz Allegro u Largo jedan je od muzički najubedljivijih trenutaka koje je grupa Pink Floyd ikad pružila.

Šta može muzičar čiji kreativni vrhunac je pomeren iz impulsivne kreacije zanimljivih fraza u zonu metafizičkih digresija? Da li da se prepusti novoj struji, pa gde ga ona ponese? To bi moglo biti najzanimljivije, ali šta ako se izgubi kontekst? Tada se pretvaraš u prodavca magle i sumaglice, a možeš da se obratiš još samo onima koje svakako ne zanima šta imaš novo da kažeš, već plaćaju da bi sebe videli u tvom društvu. Takvi postoje i u onoj drugoj grupi konzumenata drugog scenarija nastavka karijere posle zenita – onog kad više ne plasiraš ništa novo, nego prevrćeš stare teme dok god ima onih koji su spremni da te teme konzumiraju, što je večito (ref. Đ. B.). No, šta onda? Provlačiš se zahvaljujući tome što takvima svakako ne možeš reći ništa novo, sve i da imaš, jer oni misle da su sve čuli i da sve znaju, pa nesposobnost da kvalifikuju novo maskiraju kvantifikovanjem starog.

Malobrojni hrabri umetnici pronalaze rešenja tako što rekonstruišu ogoljene stare ideje, pa ako su one još uvek vredne pomena, pakuju ih u nove kontekste. Takva igra je rizična, jer skliznuće u patetiku je više nego verovatno, ali moguća dobit je velika.

Jer tako stari sadržaji mogu da postanu nova remek-dela zahvaljujući novom ruhu i kontekstu.

Nastavite sa čitanjem… “Pozdrav prijatelju iz kraljevske palate”

Kuda si se uputio, Bili?

Važan nam je bio stiskavac. Nikom nije ni padalo na pamet da tu postoji i neko malo dublje i skrivenije značenje.

Svaki kolekcionarski početak je težak. Uvek postoji neko ko se u tu priču upustio pre tebe, ko ima veću i raznovrsniju kolekciju… Danas mi deluje komično trka između mene i mog druga Brace iz osnovne škole. Naše rivalstvo je bilo bazirano na broju singlica koje smo sakupili. Moram da priznam da me je u to vreme žešće tukao na tom polju. Ja sam krajem šezdesetih imao nekih pedesetak komada, a on mnogo više. No, kupovao sam, kao i danas, samo ono što se dopadalo mojim ušima, a on je kupovao sve. Smile with tongue out

Iako je moja današnja kolekcija vinila, diskova i digitalnih izdanja ogromna i nikada nisam ni pokušavao da je popišem, nekako su mi najdraže te prve singlice. Još uvek ih ljubomorno čuvam. Peace

Nastavite sa čitanjem… “Kuda si se uputio, Bili?”

Crna kafa

Ona zaslužuje barem naklon poštovanja, ako ne i više od toga.

Humble Pie, u svim inkarnacijama i svim sastavima, sa svim sitnim varijacijama stilova tokom postojanja, spada u one grupe pred kojima se obično spontano javi ona blesava misao: a zašto ja tu muziku ne slušam svaki dan?

No, bez obzira na to što danas slušamo jednu od najljućih vokalnih interpretacija neverovatnog Stevea Mariotta, jednu od meni omiljenih iz opusa grupe, razlog što se danas podsećamo ovog snimka je drugi.

Ta devojčica sasvim desno.

Nastavite sa čitanjem… “Crna kafa”

Nudle iz Šangaja

Današnji dan je od onih kada sve ide kilavo. Iako sam svoj deo obaveza odradio u rano jutro, ukućani nikako da uhvate ritam i da dokusurimo stvari kako bi proveli mirno popodne. Pride, odgovorio sam na nekoliko telefonskih poziva, otvarao vrata slučajnim namernicima koji su pokušavali da mi prodaju ono što već imam i ćaskao sa komšijama o nevažnim stvarima, sve očekujući zatišje kako bih seo i napisao neki tekst za blog. Taman kada sam zaseo i počeo da prebiram po pesmama-kandidatima, dreknula je iz kuhinje ćerka:

– Ćale, hoćeš da i tebi spremim nudle?

Počele su da mi se motaju razne stvari po glavi i odmah sam dobio ideju za tekst.

Nastavite sa čitanjem… “Nudle iz Šangaja”

Biće promena

Kada se 1963. godine Bob Dylan oglasio sa “Blowin’ in the Wind“, niko nije mogao da zamisli da će ova filozofska pesma o građanskim pravima postati veliki hit i izvršiti veliki uticaj na ogroman broj muzičara tokom šezdesetih, a i u narednim decenijama. Crna populacija, kojoj u to vreme nije bilo ni malo lako, prosto nije mogla da zamisli da o temi koja ih je žuljala peva belac. Sudeći prema biografu Sama Cookea, ona je bila okidač da on napiše “odgovor” na nju iz sopstvene perspektive.

I na taj način uđe u legendu.

Nastavite sa čitanjem… “Biće promena”

U potrazi za melodijom

Zlobnici bi rekli da je to čista papazjanija. No, čega god da su se prihvatili, odradili su kako treba.

Svi mi, kao slušaoci, skloni smo da mistifikujemo stvari i mašimo kontekst u kom su pojedini muzičari stvarali. Uvreženo je mišljenje da je britanska rock & roll scena početkom šezdesetih jednostavno “grunula”: The Beatles, The Rolling Stones, The Who, The Kinks… još u to vreme su krenuli da razvaljuju svet svojom muzikom. To je potpuno tačno, ali je nedovoljno kao argument za ozbiljnu diskusiju. Sve ove velike grupe su morale da prođu kroz fazu razvoja i lutanja po stilovima kako bi ušle u muzičke enciklopedije.

Za znatiželjnog čoveka poput mene, tumaranje virtuelnim Swinging Londonom je postalo neka vrsta relaksirajućeg putovanja. Tome se rado prepuštam i sa tog zamišljenog pitovanja se uvek vratim bogatiji sa nekoliko novootkrivenih pesama.

Nastavite sa čitanjem… “U potrazi za melodijom”

Repent Walpurgis

Ovaj stil imenovanja numera su usavršili tek death metal bendovi osamdesetih. Onih godina kad je ova muzika nastajala, tokovi razmišljanja su bili drugačiji, veoma različiti.

Nekim od vozova kojim su se vraćali šverceri iz Trsta noseći u torbama mantile “šuškavce”, ženske čarape i farmerke, na samom kraju šezdesetih pristigla je i singlica Procol Haruma “Il Tuo Diamante“. Svi smo znali i voleli ONU njihovu pesmu, ali pojma nismo imali o ostatku repertoara.

Na B-strani je bila usnimljena “Fortuna“.

Nastavite sa čitanjem… “Repent Walpurgis”

Ne moram da znam španski da bih uživao

¡Hola amigo! Aquí está tu cerveza, las chicas están llegando.

Već petnaestak minuta razmišljam o tome zašto sam od najranijeg detinjstva bio opčinjen “meksikanskom muzikom”. Jedan od razloga je bila ljubav prema kaubojskim filmovima u kojima su Meksikanci bili ili gadni zlikovci ili muzičari, pa su njihove pesme bile dobrodošli predah posle žestokih pucnjava, dok se dim od baruta ne raziđe. Tokom pedesetih i šezdesetih, teme iz ovakvih filmova bile su veoma popularne, a neke od najpopularnijih su brzo prepevane na nama razumljiv jezik. Zahvaljujući tome, dvojica sjajnih domaćih pevača su postali veoma slušani; na žalost, danas se malo ko seća moćnih glasova Slavka Perovića i Nikole Karovića.

U međuvremenu sam odrastao ali se ništa nije promenilo – vidite i sami da relativno često napišem ponešto o novootkrivenim “Meksikancima”.

Nastavite sa čitanjem… “Ne moram da znam španski da bih uživao”