Žive aveti noćnog Njujorka

Vrag će znati kako je počelo moje ignorisanje opusa tog čoveka. Slušao sam pomalo Velvet Underground u mladosti, onda kad je vreme da se stvari saznaju, no beše to tek toliko da im sam odredim mesto. Slušao sam i neke njegove solo radove. Obraćao pažnju na tekstove i kapirao vibraciju vremena koju je on uspevao da zabeleži kao niko pre njega, a mnogi posle njega – jer baš njega su mnogi hteli da kopiraju, a nekima je to čak i uspevalo.

Kapirao sam njegovo mesto u konstelaciji rock’n’rolla, ali što ono kažu hipsteri u NVO okruženjima kada nemaju muda da se potuku: nisam mogao da se složim sa njegovim metodama.

Ne mogu da poreknem: Lou Reed je pričao snažne priče, baš da ne kažem da ih je pevao. Ali, velim, počeo sam da ga ignorišem. Njegov izrazito nemuzikalan stil pevanja sam doživljavao kao nepoštovanje publike, jer sam znao za prilike kad se pokazalo da on u stvari štogod i ume da peva, nego je bio frajer iz Fabrike, pa mu se moglo da neće. A taj njegov permanentno arogantni stav sam tumačio kao nameru da se prodaje nalik prosečnom srpskom državnom službeniku, onom što prvo radi deset godina, pa onda trideset godina ide na posao da bi tamo čitao novine i čekao penziju.

Nije da nije, preslušao sam veći deo njegovog opusa, overio sve kroz neke obimne retrospektivne kompilacije. Nešto sam preslušao jednom, nešto dvaput, ništa triput. Napokon sam ga pustio niz vodu i prestao da se bavim njime. Ta odluka nije došla iz racionalne ravni, već iz prostora ličnog ukusa. To je meni tada bilo dovoljno.

U vreme kad sam kupovao vinile, nikad nisam imao dovoljno novca da sačinim matičnu fonoteku, onu u kojoj obavezni sadržaj iz bibliografskih razloga čine i neki njegovi albumi, sa bananom na omotu ili bez nje. I tako je ostalo sve dok ujna iz Sofije nije počela da zatrpava moje police kloniranim CD izdanjima “obaveznih albuma rock muzike”, pa se tu nekako našao i album Transformer (1972).

Ostadoše dve drage pesme sa tog albuma; taman to beše i singl sa duplom A stranom. Ova današnja pesma je “prva” A strana tog singla. I to je sve čime je Lou Reed u životu uspeo da dosegne moje tvrdo i hladno srce. Neću sad da licitiram da li to ima veze sa činjenicom da su te dve pesme producirala u Londonu dva pauka s Marsa, mislim da su se zvali David i Mick ili tako nekako. Ali za ovu numeru sam siguran da sam je zavoleo zbog te lepljive fraze na kontrabasu.

Vikipedija tvrdi da je Herbie Flowers bio plaćen celih 17 funti za tu tezgu – izvesno po tarifi nezavisnog sindikata studijskih muzičara južne Engleske. U tom svojstvu najamnog muzičara, tantijeme mu nisu sledovale. To je pomalo groteskno, s obzirom da je čovek dobio zeleno svetlo da sam smisli nešto zanimljivo, pa je posle kratke improvizacije došao do jednog od najsavršenijih rešenja koja su ikada odsvirana u nekoj eteričnoj rock baladi. Istina, Flowers je duplirao bas liniju: pod izgovorom da postiže bolji kapacitet zvuka, odsvirao je frazu i na bas gitari bez pragova. Tek 2005. godine, u nekom intervjuu je priznao da je to uradio jer se nadao da će za sviranje dva instrumenta biti plaćen po duploj tarifi, cele 34 funte. No, prevario se u tom proračunu.

Dobro de, nećemo biti na kraj srca i nećemo pomenuti da u toj bas frazi ima nekih blagih asocijacija na radove sa četiri godine ranije odsviranog remek-dela Astral Weeks (1968), jer to bi nas odvelo u nepotrebne spekulacije tipa “šta bi bilo da je Van Morrison ikada sreo Loua Reeda u nekom mračnom budžaku nadomak 47. ulice na srednjem Menhetnu i pitao ga otkud mu ona fraza”.

– * –

Potrebna vam je pauza za digresiju, zar ne? Od početka prethodnog pasusa vas žulja da proverite gde ste čuli za ime Herbieja Flowersa? A niste kliknuli na onaj link na imenu? I ja sad moram da prekidam svoje pisanje kako bih vas podsetio da je reč o autoru poslednje pesme koju smo slušali na Suštini pasijansa 2018. godine. Da, baš te.

Zatvorio sam krug.

– * –

Da biste razumeli magnitudu koju je izazvala ova pesma, pa i to zašto su je neke radio-stanice u ono vreme emitovale isključivo između 11 uveče i 5 ujutru, treba da razumete kakvo je to vreme bilo. Govoriti tako otvoreno o teškim drogama, prostituciji, transseksualcima i oralnom seksu bilo je “malčice” previše za mnoge slušaoce. Nećete verovati, ali izgleda da se cajger obrnuo: i danas postoje pogledi na tekst ove pesme kao nešto neprimereno. No, nije to posledica puritanskog pogleda na svet, nego nečeg mnogo goreg i neuporedivo težeg za gaženje, jer dolazi iz neoliberalnih krugova: jebena politička korektnost preispituje osećanja sirotih transseksualaca i ostalih marginalnih grupa koje kolektivno saopštavaju kako doživljavaju jebenu duševnu bol, šta god to značilo, kad god čuju tekst ove pesme.

Ali , to je samo slučajna posledica pada u blato u socijalnoj dinamici koju danas diktiraju komercijalni mediji, a ne stvaralačke elite. U vreme kad je nastao album Transformer, državni aparat (koji je još onda davao impulse medijima, nije to novo) nije bio dovoljno fleksibilan niti brz da prepozna svaku ujdurmu koju su pakovali inteligentni ljudi. Jebote, pa cenzori u Engleskoj čak nisu ukapirali značenje sleng sintagme “giving head”. Potičući baš iz takvog miljea pametnih ljudi kojima sarkazam predstavlja osnovni vid obraćanja svakome, Lou Reed se nije obazirao na reakcije: u njegovoj muzici je bez ikakve romantike opisivan Njujork na način koji je izazivao asocijacije na boje i mirise – i to nisu lepe boje niti prijatni mirisi.

Vrata koja je taj čovek otvorio na njujorškoj underground sceni prilično dugo su zjapila prazna dok se prvi sledeći nisu usudili da krenu za njim; a kad su svi nagrnuli, Centralni Islednik, kako je Zappa onomad nazvao državni aparat, nije mogao ništa više osim da obeća poreske olakšice nezavisnim TV stanicama zabavnog karaktera i da se nada uspehu paklenog plana. U tom pogledu, Reed je u prvoj polovini sedamdesetih bio lučonoša neke nove struje u njujorškoj underground kulturi i na tom čelu je, uz Iggyja Popa i Patti Smith, ostao sve dok se MTV nije temeljito posrao po svemu tome.

Onda su u njegovoj karijeri počeli da se smenjuju čudni eksperimenti i radiofonični pesmičuljci, nastupali su usponi i padovi, a nekad neosporni uticaj je vremenom izvetrio i ostalo je samo ime od ugleda koje hoće nešto da kaže, ali nema šta. Od takvog čoveka se nije moglo očekivati da bude konformista, a nije više imao kome novom da se obrati. Upao je u spin bežanja od stvarnosti i mnogi se čude kako mu je uspelo da ostane živ posle svega.

Posle prvog bega grobaru s lopate zamalo je postao neko ponovo vredan aktivnog praćenja. Uto su došle godine korporativnog pristupa u plasmanu muzike, one u kojima su se razni snalazili na razne načine i svako je sam sebi izabrao put gubljenja obraza. Lou Reed je osetio neke velike novce i tek tad je postao pravi folirant. Skoro trideset godina, od kasnih osamdesetih do smrti u jesen 2013, proveo je u vrtlogu “hoću-neću” delovanja u kojem nema dovoljno sadržaja vrednog čak ni nekog čestitog pasusa, a kamoli diskusije.

Ispade da je apoteoza mračnim poprečnim uličicama srednjeg Menhetna i avetima koje noćima tuda bazaju njegov najsvetliji trenutak.

A opet, možda i nije tako…

Ne uzmite za ozbiljno reč nekoga ko se dobrovoljno odrekao ozbiljne i uporne provere, nego proverite sami šta se tu dešava. A ako već znate, jer ste blizu mojim godinama ili pak koji pedalj stariji od mene, onda je svakako došlo doba da se podsetite.