Ukoliko uopšte osećate potrebu da muziku nekako kategorišete i svrstavate, činite to do mile volje, ali koristite pritom isključivo održive kriterijume.
Ne znam zašto bi iko ikada poželeo da vodi jalove i besciljne diskusije o bilo kojoj temi, ali znam za barem jednu takvu temu koja se prečesto poteže u mojoj okolini: to je ona o navodnoj premoći kvaliteta nekadašnje muzike spram nedostatka jednako kvalitetne muzike u današnje vreme. Poslednji koji se nadao mojoj podršci u održavanju te idiotske teze nije se dobro proveo: ispostavilo se da taj uopšte nije ni pokušao da se informiše o zbivanjima na aktuelnoj sceni, a od desetak imena koja sam pomenuo po sasvim slučajnom izboru, on nije znao ni za jedno.
Ljute me takve situacije. Pogotovo me ljute ljudi koji od mene traže da im za tri minuta saopštim sve što znam o muzici koju istražujem poslednjih trideset godina.
Pre dva dana me je zatekla agencijska vest da je umro Mark Hollis. Većini ljudi ovo će da promakne jer ne znaju ko je, zapravo, u pitanju. Ali, ako vas podsetim da je on bio onaj lako prepoznatljivi glas, glavni autor pesama i spiritus movens grupe Talk Talk, verujem da će stvari odmah da dođu na svoje mesto.
Oko njegovog delovanja i ostavštine isto mišljenje dele kako kritika, tako i publika.
Nisam se njima bavio kad su osvojili scenu, a posle nisu imali čime da privuku moju pažnju. I zamalo da mi promaknu.
Većina nas koji smo stasali tokom sedamdesetih/osamdesetih u to doba nije mogla ni da zamisli šta nas sve čeka u budućnosti. Devedesete su nam donele “nepravedne i ničim izazvane sankcije”, hiperinflaciju i raspad države u kojoj smo rođeni. Iza svega je ostala samo gorčina u ustima koju bismo kolektivno želeli da zaboravimo, a “prijatelji” su nas ubeđivali da će nam biti mnogo bolje čim se budemo “oslobodili tiranije”.
U međuvremenu smo se ”oslobodili” i nikada nam nije bilo gore. Barem većini.
Teško je o njemu misliti na uobičajen način. Svako od nas ima poneku zamisao kako bi njegova potonja muzika zvučala da nije pregoreo tako rano.
Mick Rock, legendarni engleski rock fotograf, bio je jedan od retkih ljudi koje je Syd Barrett puštao u svoj mikrokosmos. Jednom prilikom je ispričao kako je otišao do Syda, koji je tad još uvek živeo u nekom stančiću negde u Londonu, i zatekao ga zarobljenog u uglu ispražnjene sobe, okruženog sveže obojenim patosom, sa četkom i kanticom farbe pored sebe. Jedini suv deo beše u tom uglu u kojem se Barrett šćućurio i ćutao; ko zna otkad se nalazio tamo. Ta bizarna scena, potpuno nalik teatru apsurda, bila je veoma ilustrativna za ono što se tom sirotom čoveku dešavalo otkako je nekoliko godina ranije, figurativno i doslovno, pregoreo u želji da dostigne nedostižno.
Ta priča je tim tužnija što je reč o jednom od najinteligentnijih i definitivno najtalentovanijih umetnika koje je psihodelični talas izbacio na muzičku scenu Engleske.
Ono što najviše iznenađuje, imajući u vidu njihovu najuspešniju pesmu, jeste veliki broj odličnih balada.
U muzičke enciklopedije grupa The Troggs se upisala pesmom “Wild Thing” (1966). Mnogi garažni i punkerski bendovi su je navodili kao jednu od svojih trajnih i najvećih inspiracija, postala je jedna od onih pesama koje svi znaju i ukrala je slavu svim ostalima koje su Troggsi odsvirali.
A uopšte nije bila njihova.
Pesmu je napisao Chip Taylor, američki autor čije su numere snimali mnogi veliki izvođači. No, poznatiji je po tome što je mlađi brat glumca Johna Voighta i stric Angeline Jolie.
Dobro, de: nije to bila erupcija Vezuva, ali stvar je svakako bila tektonski relevantne prirode.
Znate li kako stoje stvari sa živim svirkama? Bez obzira na sve, one su najvažnije u karijeri nekog muzičara, jer muzika je najpre scenska umetnost, a tek onda izdavački biznis i šta ti ja znam. Postoje umetnici koji to ozbiljno shvataju, pa zato gledaju da posetiocima pruže nešto više, nešto što nije moguće doživeti na drugom mestu i u drugim okolnostima.
Nekima tako nešto uspeva lako – e zbog sile novca kojom aranžiraju te koncerte, zbog magije koja im je urođena, možda zbog kombinacije mnogih sitnih faktora među kojima neke baš i nije tako lako objasniti rečima…
Valja loviti takve prilike, koliko god da koštaju i koliko god da je teško pohoditi ih. Jer, trošak i umor se zaborave. Doživljaj se pamti dugo, dok god ona siva kaša između ušiju radi posao.
кад узмем две кугле сладоледа нисам обавезан да поједем корнет ако ми се не свиђа
Пошто смо се помоћу гепееса успешно довукли до Сокобање, рачунали смо да ћемо се још успешније докопати аутопута. Међутим, узјогунио се. Прикаже почетни екран, али где год да га пипнем, он прикаже ситан ћилим, нешто као кад се старом телевизору раздеси вертикална фреквенција. Тачније, као кад катодни монитор картица потера да ради у неком режиму бржем него што овај може да поднесе. Дакле, саме штрафте и ни макац. Ето и кад нешто планираш, испадне пустоловина. Куда сад?
Сетимо се да смо код оног мостића видели раскрсницу са гомилом путоказа, па окренемо на ту страну. Сад видим да је требало на супротну страну, ал’ шта фали Књажевцу, већ смо били ту. А време таман душу дало за возикање, сунце огрејало, ваздух свеж, тојест свеже опран и окачен да се суши. Боје гракнуле, нарочито зелена.
Посебно сам стао ради једне фото сеансе, али нисам задовољан. Нисам навикао на ту природу, шта ли. Ова ми се једина свиђа, иако сам на другу страну ишкљоцао читав аутокрп од десетак снимака – тај ми се не свиђа.
Колико је око пута живописно и у бојама, толико је сам пут у педесет нијанси сиве, без прелива, више онако у виду набацаних некаквих квадрата и других занимљивих облика. А и то што ми замишљамо пут као равну површину није ни налик оном како тај пут замишља себе.
Ово је снимила госпоја, на мој наговор. Колико год да је живописно, некако ме више вукло да возим него да застајкујем сваки час.
У Потркање нисмо свраћали – нит смо најављени нит смо баш неки вински типови, а што се тиче вина, она би црно а ја бело. Добро да се око осталог слажемо.
Većina ljudi posle takve tragedije poklekne i padne u depresiju. Wyatt se pokazao čvrstim i odlučnim i napravio ključni zaokret u muzičkoj karijeri.
Pisanje o talentovanim ekscentricima poput Roberta Wyatta je nezahvalan posao. U mnogo knjiga i tekstova njegovih kolega sam nailazio na anegdote koje mi ni malo nisu pomagale da upotpunim sliku o tom neobičnom čoveku. Iz njih sam samo mogao da zaključim da su se u njegovom društvu svi dobro zabavljali i da su ga bezrezervno voleli.
Slušajući njegov izuzetan diskografski opus lako je zaključiti zašto je to tako.
