Пошто смо се помоћу гепееса успешно довукли до Сокобање, рачунали смо да ћемо се још успешније докопати аутопута. Међутим, узјогунио се. Прикаже почетни екран, али где год да га пипнем, он прикаже ситан ћилим, нешто као кад се старом телевизору раздеси вертикална фреквенција. Тачније, као кад катодни монитор картица потера да ради у неком режиму бржем него што овај може да поднесе. Дакле, саме штрафте и ни макац. Ето и кад нешто планираш, испадне пустоловина. Куда сад?
Сетимо се да смо код оног мостића видели раскрсницу са гомилом путоказа, па окренемо на ту страну. Сад видим да је требало на супротну страну, ал’ шта фали Књажевцу, већ смо били ту. А време таман душу дало за возикање, сунце огрејало, ваздух свеж, тојест свеже опран и окачен да се суши. Боје гракнуле, нарочито зелена.
Колико је око пута живописно и у бојама, толико је сам пут у педесет нијанси сиве, без прелива, више онако у виду набацаних некаквих квадрата и других занимљивих облика. А и то што ми замишљамо пут као равну површину није ни налик оном како тај пут замишља себе.
У Потркање нисмо свраћали – нит смо најављени нит смо баш неки вински типови, а што се тиче вина, она би црно а ја бело. Добро да се око осталог слажемо.
Прошли смо тако и Књажевац – можда живописан градић али нема ту ничега у недељу пре подне. Исто и Зајечар, ценим пиво, али… недеља пре подне и још и возим. До Параћина је пут већ добар, а ону речицу прелази не знам колико пута, мостић до мостића. Није досадно, није ни заморно.
Кад смо стигли у Параћин, већ је требало налити чорбе у резервоар а и нешто конкретно у џегу. Ово прво смо решили без муке, пумпи има свуда. За ручак, међутим, јок. Нит смо успут видели иједну друмску механу, нит смо видели неки ресторан у граду. Има кафића. Видим како нека братија, отприлике мог годишта, седи на сред трга, докле сежу сунцобрани, и кафенише. Кажу, нема ниједног ресторана, једино кад изађем на аутопут. Фала лепо, на аутопуту не ручавам, има макар нешто с ногу? Има тамо иза угла хамбургерџиница. Те се запутимо тамо. Налази се преко пута од неког… хм, је ли капетан или кочијаш?
Центар Параћина је исто пола риба пола риба као и Зрењанин, дакле поред две пицнуте зграде стоје три за које се не зна да ли су за рушење, обнову или потеру за власницима. У овој, например, ради неки адвокат, са ганц новим вратима и прозорима, издизајнираним логотипом итд, али у уговор о закупу није стала ни фангла малтера.
Хамбурџгерија је онако стандардна, више личи на посластичарницу, није нека галама, одлично. Узимамо по пуњену пљескавицу у… јој. Земичка, или шта ли је то већ, је најодвратније парче сунђера од картона које сам загризао ове године. Празно. Слама би била боља. Но, месо је одлично, па идем оном логиком да кад узмем две кугле сладоледа нисам обавезан да поједем корнет ако ми се не свиђа. Овде је то мало сложеније, али успевам.
Остатак пута није вредан помена… осим овог абартованог фиће пред Пупиновим мостом. Нисам их видео деценијама. Извинте на шмрљавој фотци, ово је исечак. Био је у много бржој траци и нисам успео да му приђем ближе.
И тако, према мапи, прешли смо само седамдесетак километара више него да смо ишли кроз Алексинац. Ал’ сам бар возио по занимљивом крају, одморио очи и душу, а ни фотке нису скроз за бацање (али ни вредне труда да се каче линкови на велике). Мало ли је.
За читаоце који су за крај овог путешествија очекивали нешто громопуцателно: нема громова, било лепо време, разиђи се, друже.